Записник са сто седамдесет прве седнице одржане 28.05.2026.

САВЕТ ЗА ШТАМПУ

Комисија за жалбе

Бр.172

28.5.2026.
Београд

ЗАПИСНИК

Са 171. седнице Комисије за жалбе, одржане 28. 5. 2026. године у 18 сати у Прес центру УНС-а

Присутни сви чланови Комисије: Надежда Будимовић, Филип Шварм, Јелка Јовановић, Оливера Милошевић, Златко Чобовић, Родољуб Шабић, Милена Васић, Јелена Петковић, Сања Павловић, Ана Мартиноли и Тамара Скрозза

Остали присутни:Петар Јеремић (WMG), Ивана Миловановић (Аптус доо), Звонко Ранковић (адвокат) и Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу.

Дневни ред:

1.Разматрање жалбе Београдског центра за безбедносну политику на текст објављен на порталу „Курир.рс“

2.Разматрање друге жалбе Београдског центра за безбедносну политику на текст објављен на порталу „Курир.рс“

3.Разматрање жалбе Сандра Гоција на текст објављен на порталу „Новости.рс“

4. Разматрање жалбе Сандра Гоција на текст објављен на порталу „Информер.рс“

5. Разматрање жалбе Сандра Гоција на текст објављен на порталу „Ало.рс“

6. Разматрање жалбе Сандра Гоција на текст објављен на порталу „Курир.рс“

7. Разматрање жалбе Милутина Поповића Захара на текст објављен на порталу „Блиц.рс“

8. Разматрање жалбе Верана Матића на текстове објављене на порталима „Новости.рс“, „Ало.рс“, „24/седам“ и „Ужице огласна табла“

9. Разматрање жалбе предузећа Аптус доо на текст објављен на порталу „Радар.рс“

и 2.Комисија је о две жалбе БЦБП водила обједињену расправу. Из расправе и одлучивања изузео се Родољуб Шабић, уз образложење да је више година био члан Управног одбора БЦБП. У жалбама је, између осталог, наведено да су невладине организације, међу којима и БЦБП, представљене као „паралелни центар моћи без одговорности“ и „механизам за обрачун са конкуренцијом“, без доказа за такве тврдње. У краћој расправи, Милена Васић је оценила да је реч о малициозном извештавању којим се рад невладиних организација представља као пристрасан, те да такво извештавање озбиљно нарушава репутацију и поверење које грађани имају у невладине организације и зато је и опасно. Због тога мисли да је прекршена и тачка 3 Поглавља V, која се обично односи на нарушавање репутације и достојанства појединца. Сања Павловић је истакла да у текстовима постоји „опасна замена теза“, јер се терет одговорности за недостатак напретка у процесу интеграција ставља на цивилно друштво. По мишљењу Надежде Будимовић, највећи проблем у овим текстовима је управо то што се цивилно друштво покушава оптужити да је оно фактор који успорава европске интеграције и да је то што оно упозорава европске институције на проблеме у напретку Србије на неки начин деловање против државе. Комисија је потом, у два одвојена гласања, одлучилада су у оба текста прекршене тачке1 и 2 Поглавља I, тачка 2 Поглавља II, тачка 3 Поглавља V и тачка 3 Поглавља VIII.
– 6. О жалбама Сандра Гоција Комисија је такође водила обједињену расправу, с обзиром на то да им је садржај исти. Из расправе и одлучивања о жалби на текст објављен на порталу „Novosti.rs“ била је изузета Оливера Милошевић, запослена у „Политици“, која има истог власника као и „Новости“. Из расправе и одлучивања о свим жалбама била је изузета Милена Васић, која је и поднела жалбе као адвокатица Сандра Гоција. У жалбама је, између осталог, наведено да је подноситељ жалбе представљен као лице које подржава слабљење и распарачавање Србије, један од најутицајнијих лобиста за независно Косово и човек који је побегао са ТВ мегдана са Председником Србије, те да су, поред тога што су неистините, ове информације и увредљиве за подноситеља жалбе и имају за искључиви циљ политичку пропагнду и рушење угледа подноситеља жалбе у Србији. Сличне жалбе поднете су и против портала „Б92 нет“ и „24/седам“, али су ове жалбе решене медијациијом, па их Комисија није разматрала. С обзиром на то да је адвокат „Курира“ затражио одбацивање жалбе, јер пуномоћје није двојезично и јер је заступница жалитеља истовремено и чланица Комисије за жалбе, што, по њему, није у складу са етичким принципима и адвокатским етичким кодексом, генерална секретарка је, пре расправе, објаснила да ништа од овога није правилима рада Савета за штампу прописано као основ за одбацивање жалбе, као и да сваки члан Комисије има право да поднесе жалбу и да не постоје никаква ограничења у вези са тим. У току дискусије о садржају жалби, Јелена Петковић је указала на то је истовремено у више медија објављен исти текст, уз позивање на једну Гоцијеву изјаву од пре четири године,недвосмислени доказ да је реч о планираној пропаганди, таргетирању и нападу, као и да је коришћен језик мржње са циљем распиривања нетрпељивости. Додала је да је тачно да јавна личност треба да буде толерантнија на критику од обичног грађанина, али даспорни текстови нису имали за циљ критику, те да је у овом случају заправо реч о нападу не на Гоција, него на учеснике студентских и грађанскх протеста, којима се поручује да ће се свако ко буде имао било какав контакт са њим, сматрати свим овим што је написано о њему. Она је подсетила и на то да се у одговорима на жалбе наводи да новинари имају право на критику и то је, наравно, тачно, али је питање ко су новинари који су писали ове текстове, испод којих нико није потписан. Сања Павловић је истакла да, уз све предложене прекршаје Кодекса, у случају „Инфомера“, по њој постоји још један, а то је прекршај тачке 1 Поглавља V, који се односи на забрану дискриминације, односно на забрану употреба фраза које имају дискриминаторне конотације, будући да се Гоци назива „шиптарским лобистом“. Родољуб Шабић је истакао да кад се истовремено деси да четири или пет медија објави један мање-више исти текст оваквог садржаја, то дефинитивно престаје да буде новинарство. То је хајка и потпуно је ирелевантно ко је предмет те хајке, рекао је и додао да њему лично политичка биографија Санда Гоција није ни најмање симпатична, али да то уопште није важно. Нагласио је и да је покушај да се са формалне, процесне стране доведе у питање жалба такође неоснован, јер Савет није суд па да са толико скрупула разматра пасивну легитимацију или овлашћење жалиоца да га Милена Васић заступа, док је подношење жалбе експлицитно омогућено правилима Савета за штампу. Она се изузела из одлучивања, тако да не постоји никакав разлог да се жалба не разматра. Комисија је, након дискусије, једногласно одлучила да су „Новости“, „Ало“ и „Курир“ прекршили тачке 1, 2 и 3 Поглавља I, тачке 2 и 3 Поглавља III и тачку 3 Поглавља V, а „Инфомер“, уз ове, и тачку 1 Поглавља V.

7.Милутин Поповић Захар је жалбу поднео због вести да се обратио за помоћ Дому здравља ,,због наводног пада, да је дошао крвав и у подливима, чиме је, како је навео, „на најсуровији начин прекршена обавеза медија да тачно и објективно информишу јавност“, а што је веома узнемирило његове рођаке и пријатеље. Јелена Петковић је истакла да је ова жалба важна, јер је пример тога како се при извештавању у естрадним рубрикама крши право на приватност, односно како новинари немају обзира кад пишу о популарним личностима. Тога, рекла је, има доста, а Савет ретко добија такве жалбе. Додала је и да може да разуме колико су је овакав текст узнемирио људе блиске композитору. Сања Павловић је рекла да јој је драго што је Савет препознат и на естради, јер је јасно да „тамо има свега и свачега” и указала и на то да овакве информације нису у јавном интересу, али није тражила да се Комисија изјасни и о повреди тачке 1 поглавља III. Тамара Скрозза је рекла да, ако бисмо се руководили том логиком, 90 одсто вести из естраде није у јавном интересу. Родољуб Шабић је истакао да чак и да су објављене информације тачне, Кодекс је прекршен и чак и да је извор поуздан он је „у извршењу кривичног дела”. Комисија је, по завршетку расправе, једногласно одлучила да су прекршене тачка 3 Поглавља I и тачке 1 и 2 Поглавља VI.

8.Веран Матић, председник Управног одбора АНЕМ-а, поднео је жалбу на четири портала, због текстова у којима је означен као „архитекта обојене револуције”, док је Асоцијација независних електронских медија представљена као мрежа основана деведесетих која је „даноноћно радила против Србије и српских интереса”. Из расправе и одлучивања о делу жалбе која се односи на „Новости” била је изузета Оливера Милошевић. Филип Шварм је подсетио да је ово трећи пут да се Матић обраћа Савету због сличних кампањских текстова, којима му се црта мета на леђима и да је тешко додати нешто ново у односу на оно што је Комисија већ закључила у претходним случајевима. Указао је, међутим, да је у овом случају посебно опасно и то што кампања није усмерена само против њега, већ се циља на ревизију деведесетих, са намером да се ова верзија представи као званична историја. Рекао је и да ова држава и ово друштво, нажалост, имају искуства са оваквим врстама кампања – „Сетимо се Оливера Ивановића. Сетимо се Славка Ћурувије. Сетимо се Зорана Ђинђића”, рекао је и додао да све ово у вези са Вераном Матићем зато постаје ужасно забрињавајуће. Ана Мартиноли је нагласила да је ово први пут да види да се термин „антиратни медији” употребљава у негативном контексту, а са оценама Филипа Шварма се сагласила и Јелена Петковић, која је навела да се намера за ревизијом управо види по томе колико труда је уложено у писање оваквих текстова, да би се све ставило у погрешан контекст, замениле тезе, манипулисало… Додала је и да многи људи из медија поменутих у текстовима живе и раде у малим градовима где су препознатљиви и сви они се доводе у опасност. Чланови Комисије су, у одвојеним гласањима, једногласно одлучили да су сва четири медија прекршила тачке 1, 2 и 3 Поглавља I, тачку 2 Поглавља II, тачке 1, 2 и 3 Поглавља III и тачке 1 и 3 Поглавља V.

Директорка предузећа Аптус доо жалбу је поднела због текста којим је, како је навела,јавност нетачно и непотпуно информисана, јер је њиме сугерисано да та компанија има привилегован положај у поступцима јавних набавки, као и да су коришћене квалификације попут „ексклузивни посредник” и „уиграни партнер државе”, без довољно доказа за такве закључке. Уредник„Радара” понудио је да објави одговор на спорни текст, али подносилац жалбе то није прихватио, па је жалба упућена Комисији. Из расправе и одлучивања изузеле су се Јелена Петковић и Ана Мартиноли, које пишу за „Радар”. Златко Чобовић је рекао да сматра да текстом није прекршен Кодекс, јер су подаци узети из званичних извора, а то су АПР и портал за јавне набавке, и реч је о подацима које је доставио сам подносилац жалбе, те да зато није било нужно да новинар пре објављивања текста затражи изјаву од представника фирме. Јер, о чему би фирма у овом случају требало да се изјасни – о томе да ли су подаци које су дали тачни? Додао је и да употребљене квалификације „ексклузивни“ или „уиграни партнер државе“ нису увредљиве, нити инсинуирају оно што се у жалби тврди. Осим тога, компанија је могла да достави одговор на текст, који би редакција вероватно објавила. Уместо тога, поднели су жалбу у којој се не негира ништа што пише у тексту. Оливера Милошевић је, ипак, указала на то да „Радар“ у тексту није доказао наднаслов у којем стоји да су јавне набавке „сумњиве“. Све што је наведено је прилично паушално, уз све напоре које је новинар направио. Дужна пажња је, рекла је, уложена, али није била довољна да поткрепи било какву сумњу, те зато мисли да је, можда и из нехата, дошло до повреде Кодекса. Додала је да су изнети вредносни судови којима је указано на проблем интензитета сарадње предузећа и Клиничког центра, али то није противзаконито. А ако је постојало нешто што је то било дискриминаторно у односу на остале понуђаче, требало је објавити те податке. Генерална секретарка је подсетила на случај из претходне праксе Комисије, када је „Политика” објавила тачне податке са америчког сајта о новцу који су невладине организације и медији у Србији добили од тог донатора, али није било никаквог објашњења за које пројекте су добили новац, како је потрошен, нико није позван за изјаву…Филип Шварм је рекао да је контекст у ова два случаја другачији, јер „Политика”, за разлику од „Радара”, није текст објавила због јавног интереса. Тема јавних набавки у здравству је, како је нагласио, од изузетног јавног значаја, новинари у овом случају нису водили специјални рат против компаније, текст је много шири од те једне компаније, а и сагласан је са Чобовићем да су коришћени званични подаци. Додао је да је требало да их позову пре објављивања текстова, у много ширем контексту, али је проблем у томе што не зна шта би заправо требало да их питају. Сања Павловић је рекла да није једино што је могло да се пита – да ли су подаци тачни. На основу тих података, изнети су вредносни судови и стављени су у одређени контекст, па су могла бити постављена питања у вези са тим оценама. Рекла је да себе сматра лаиком и не може да процењује све податке који су изнети и у жалби и у одговору на жалбу, али да мисли да је требало да се неки корисни подаци из одговора на жалбу нађу у тексту (нпр. информација да се 15 хиљада уговора односи на период од шест година), али и да има дилему да ли су прекршене одредбе из поглавља Истинитост извештавања. Милена Васић је рекла да не мисли да је проблем истинитост извештавања, али је јесте то што у тексту нема друге стране. Надежда Будимовић је указала на то да је текст заправо веома добар, посебно други део који је одлична анализа, а да се само у првом делу помињу фирме, међу којима и ова која се жалила, и њихов наводно повлашћени положај. Рекла је да мисли да је повређена истинитост извештавања, односно да нема разлике између чињеница и коментара, јер је нејасно колико је фирми учествовало у јавним набавкама, колико фирми се уопште бави овим специфичним послом, да би могло да се утврди да ли је број послова који су добиле наводно повлашћене фирме велики или не. Рекла је да можда у односу на цео текст, та једна фирма није много важна, али да је за жалитеља то свакако веома битно. Родољуб Шабић је рекао да у тексту не види никакву злу намеру, већ само идеју да се баве озбиљном темом. Што се тиче података, логично је поуздати се у оно што објављују државни органи и зато мисли да је однос према чињеницама коректан. У тексту се, ипак, износе и одређене сумње које нису биле „мале специфичне тежине” и требало је другој страни дати прилику да на то одговори. Такође, Кодекс упућује на најмање два извора, чак и када се користе званични подаци, те зато мисли да је направљен пропуст. Tamara Скрозза је упозорила да би Савет могао бити оптужен за дупле стандарде ако би различито поступио у овом случају. Јер, да је ово ситуација са невладиним организацијама или са неким другачијим предузећима и да су дате исте квалификације, Комисија би рекла да је то проблем. Нагласила је да је текст могао да „живи” и без квалификација, које су „чист вишак”, а могу да повреде углед и част жалиоца. Такође, требало је да их позову, па макар и да не добију одговор. Мисли, ипак, да нису прекршене тачке 1 и 2 Поглавља I, како је предложено, већ тачка 4 тог поглавља, јер недостају подаци који могу битно да утичу на став читаоца. Јелка Јовановић је оценила да постоје извесне сумње да је Кодекс прекршен, али да је њено мишљење да није, јер није реч о „класичном новинарском тексту”, који је писао новинар, па да је морао да зове саговорнике, већ о стручној анализи која је урађена на основу података, те да јој текст делује озбиљно и утемељено. Комисија је на крају, са седам гласова за и два против, одлучила да су прекршене тачка 4 Поглавља I и тачка 3 Поглавља VIII.

Седница је завршена у 19.40 сати.

Записник водила Председавајућа

Гордана Новаковић Надежда Будимовић