ЋИРИЛИЦА | LATINICA | ENGLISH
Menu
LATINICA | ЋИРИЛИЦА | ENGLISH

sofija

About sofija

Posts by :

Драган Ђорђевић председник Управног одбора Савета за штампу

Драган Ђорђевић, председник Управног одбора Локал преса и директор и власник “Сремских новина” нови је председник Управног одбора Савета за штампу. Он је на том месту заменио Зорицу Вишњић, доскорашњу председницу УО Локал преса.

Управни одбор је на истој седници за заменика председника изабрао Стевана Ристића, директора недељника “Време”, који у Савету представља Асоцијацију  медија. Управни одбор Савета за штампу има пет чланова, од којих су четири представници организација оснивача овог саморегулаторног тела – Асоцијације медија, Удружења новинара Србије, Независног удуржења новинара Србије и Локал Преса, док је пети члан такође представник Асоцијације медија. У овом сазиву УО Савета то су: Зоран Секулић, Владимир Радомировић, Славиша Лекић, Драган Ђорђевић и Стеван Ристић, који је заменик председника УО. Мандат чланова УО траје четири године, а председник и заменик се бирају на две године.

 

Седница Комисије за жалбе Савета за штампу 27.12.2018.

Седница Комисије за жалбе Савета за штампу биће одржана у четвртак, 27. децембра у 18 сати у просторијама Савета за штампу. Комисија ће разматрати две жалбе:

1. Асмир Бихорац – Санџачке новине
2. ТВ Лав плус – Глас западне Србије

Седница је, као и увек, отворена за јавност.

Град Београд наградио медије који крше етички кодекс

Савет за штампу оштро протестује због одлуке Комисије за оцену пројеката из области јавног информисања у Граду Београду да буџетски новац додели новинама које континуирано крше Кодекс новинара Србије. Супротно Правилнику за суфунансирање пројеката, којим је прописано да се приликом одлучивања „посебно узима у обзир да ли су учеснику конкурса изречене мере од стране државних органа, регулаторних тела или тела саморегулације у последњих годину дана“, Комисија је овај услов потпуно игнорисала.

Иако је Град Београд затражио податке од Савета за штампу и добио информацију да су листови „Ало“ и „Српски телеграф“, одлуком Комисије за жалбе Савета за штампу, по пет пута прекршили Кодекс у последњих годину дана, то у образложењу одлуке о додели новца није ни поменуто. Грешком или не, „Информер“ (коме су у последњих годину дана изречене четири јавне опомене због кршења Кодекса) није ни био на списку медија који је достављен Савету за штампу.

Савет за штампу упозорава да је овакво драстично игнорисање прописаних правила и „награђивање“ медија који не поштују етичке стандарде професије апсолутно недопустиво и да би и Град Београд и Министарство културе и информисања морали да реагују да се оваква пракса прекине.

Управни одбор Савета за штампу

Трајне последице неетичког медијског извештавања о деци

(Извор: Данас) – Када се анализирају теме о којима медији доминантно извештавају када је реч о деци, а то су социјална брига, помоћ, подршка и здравље деце на телевизијама, односно злостављања, несреће и насиље у штампи, лако се може закључити да су то углавном прилози у којима одрасли говоре о томе како брину или не брину о деци, како им помажу (или одмажу), како их штите или повређују.

То су прилози у којима најчешће нема деце, она су тема, али ни о чему не говоре и то потврђује и Истраживање „Медијска слика деце у Србији 2018.“ које је спровео Центар за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ). Њих нико не пита шта они мисле о било чему и шта је њима важно. То је проблем који често занемарујемо, а од суштинског је значаја за децу.


Колико често се пријављују прекршаји који се односе на децу

Током претходних седам година колико ради Савет за штампу, примили смо двадесетак жалби због прекршаја Кодекса нови­нара Србије у текстовима који су се односили на децу. Тако мали број жалби је, највећим делом, последица тога да право на жалбу имају само родитељи деце на коју се текстови односе, или невладине организације, уколико су текстом повређена права групе деце, што се ретко дешава.

Осим тога, родитељи често нису ни свесни какве последице појављивање у меди­јима може имати на будућност њиховог детета, због тога је већина текстова о врло осетљивим темама написана заправо уз сагласност родитеља.

Посебан проблем је и то што родитељи у најтежим ситуацијама, рецимо кад им погине дете, у стању шока не могу рационално да расуђују, а новинари то, зарад сензационализма, знају да злоупотребе. Наравно, Кодекс изричито забрањује злоупотребу емоција, незнања или недо­вољне моћи расуђивања, али се то, нажалост, свакодневно дешава.


Трајне последице неетичког медијског извештавања

У XXИ веку све што се објави остаје негде трајно забележено и то неком детету може да обележи цео живот. Медији о томе морају посебно да воде рачуна.

Навешћу пример који то најбоље илуструје: медиј, који није таблоид, објавио је пре не­колико година текст о девојчици чија је мајка умрла, а отац се убио. Објављени су сви детаљи о том случају, укључујући име оца и девојчице, адресу, чак и фотографију куће.

Дете, које је тада имало пет година, отишло је у хранитељску породицу, која је годинама са психолозима планирала када ће јој рећи шта се догодило. Међутим, девојчица са девет или десет година укуца своје име на Гуглу и пронађе све што је објављено.

Медиј је одмах пристао да тај текст уклони, признали су своју грешку, која није била последица ни зле намере, нити жеље за сензационализмом, али штета је већ начињена. У тренутку објављивања једноставно нису размишљали о могућим последицама по то дете у будућности.


Таблоидна уређивачка политика не подразумева кршење Кодекса

Врло је битно да новинари и уредници схвате да таблоидна уређивачка политика не подразумева неизоставно кршење Кодекса новинара Србије. Таблоиди постоје свуда у свету и ле­гитимно је да неко има таблоидну уређивачку политику, али није дозвољено да при том крши етичка правила. Зато је едукација медијских радника битна.

Савет за штампу, као саморегу­латорно тело, првенствено одлучује о жалбама на објављене садржаје, дакле када је грешка већ направљена. Али наша улога је и едукативна и зато покушавамо да својим одлукама усмеримо медије, да им укажемо на то шта није у складу са етичким стандардима професије и шта убудуће не би требало да раде.


Неопходна и едукација публике

Веома је, међутим, важна и едукација публике, јер грађани имају право да не буду само пасивни конзументи медијских садржаја. Имају право да зову уредника и да кажу „ја ово нећу да читам“ или „како можете да објавите узнемиравајућу фотографију мртвог детета на насловној страни“.

Жалбе Савету за штампу су један од механизама који могу да користе, али би било добро да се грађани више обраћају и директно медијима, да би они имали повратну информацију и да не би могли све да оправдавају тврдњом да „публика то воли да чита“, посебно ако добију сто коментара, писама или мејлова са критикама и осудама таквог извештавања.


Не треба говорити само о томе шта не сме, већ и како треба

Још једна битна ствар је да не говоримо само о томе шта се не сме радити, већ би требало указивати и на то како треба да се извештава о деци. У супротном, можемо да дођемо у ситуацију да деце у медијима буде још мање, јер има новинара који се не сналазе у томе, не знају како извештавати и онда избегавају да раде на таквим причама.

Примера ради, нас у Савету за штампу често зову новинари да питају да ли треба да „блурују“ лица деце на школским приредбама и тако прикрију њихов идентитет. Они сигурно осећају нелагоду због тога што нису сигурни како би требало. Зато је битно да немамо само препоруке шта не сме да се ради, већ и препоруке шта и како треба и може да се ради, јер новинари не би смели да одустају од прича које се односе на децу само зато што се плаше да ће направити неку грешку.

Пише: Гордана Новаковић

www.danas.rs/drustvo/trajne-posledice-neetickog-medijskog-izvestavanja-o-deci

Екранизована агресија

(Извор: Media&Reform Niš) – Натписи да је неко неког претукао, избо ножем, пуцао или убио у последње време „нападају“ са насловних страна, из ударних вести, са екрана рачунара и телефона. Од вербалног насиља готово је немогуће одбранити се, јер га има у гледаним ријалити програмима, филмовима и серијама, али и у емисијама о „озбиљнијим“ темама.

ВИДЕО: youtu.be/euwFUIIYJXI

Заседање Скупштине Србије готово да не прође без вербалног окршаја између политичких опонената, а деси се да се те свађе заврше и физичким обрачуном, и све то уз директан пренос на националној телевизији. На сличан начин функционишу и ријалити програми, талк схоw и политичке емисије, па су медијски конзументи томе константно изложени.


Наслилничко понашање је део свакодневице

Свако понашање постаје прихваћено уколико му медији дају легитимитет, па је тако и са насиљем, сматра Јелена Петровић, новинарка Телевизије Н1.

„Што га више има, ми смо мање сензибилни на насиље. Људи су огуглали, насиље им више није страно, за насилницима на улици се више нико ни не окреће, немају потребу да интервенишу, када га виде на телевизији, сматрају да је то нормално. Тако се насиље постепено увуче у систем вредности, начин размишљања и понашања и то постаје велики проблем“, каже Петровић.

Гледање насиља постаје опасније уколико се у медијима не прикаже да је насилник одговарао за насилничко дело или уколико нису приказане последице тог насилничког понашања, што може подстаћи на имитирање и прихватање таквог понашања као нормалног.

Истраживање које је Факултет политичких наука недавно радио, анализирајући осам портала у Србији, показало је да се ту насиље преноси нецензурисано из електронских медија и неких ријалити формата.

„То нису само ријалити програми, за које ми мислимо да постоји, већ то могу бити и емисије које угрожавају приватност и моралну свест деце, али и да их доведу у непријатан положај. На пример, РЕМ је реаговао на емисију ДНК“, рекла нам је Јелена Сурчулија Милојевић, доценткиња Факултета политичких наука у Београду.


Насиље у медијима кажњава се много мање него што би требало

Када је реч о насиљу у медијима, у Савету за штампу кажу да они добијају много мање жалби по овој тачки Кодекса новинара, него што би требало да их буде.

„Постоји једна објективно ограничавајућа околност, а то је да нама могу да се жале само они који су директно погођени. Најчешће жртвама у том тренутку није стало да се обраћају Савету за штампу. Често неки од њих чекају да што пре забораве и не желе да се повлаче по медијима. Мислим да медији, управо у црним хроникама крше кодекс, посебно када су у те догађаје укључена и деца, онда су кршења драстична“, каже Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу.

Код нас је насиље у медијима почело да буде нешто што се подразумева, сматра она и каже да да наша земља има врло добар правни оквир, који забрањује сцене насиља током дана, када је тај садржај доступан деци, а и Регулаторно тело за електронске медије има свој правилник о обележавању садржаја по годишту деце којој је садржај намењен.

„Међутим, проблем је примена, као и код свега што се тиче медијског права. Оно на чему треба радимо јесте подизање свести грађана да ми имамо право на програме прилагођене нашој деци, који се емитује онда када деца гледају“, каже Новаковић.

МИЛИЦА БРАНКОВИЋ

mediareform.rs/ekranizovana-agresija

Деца у вртлогу медијског сензационализма

(Извор: Данас) – Сензационализам, таблоидизација и неодговорност нису новина за српско медијско тржиште. Међутим, све чешће и све интензивније доминирају и приликом извештавања о деци која неретко постају жртве не само насилника, већ и самих медија.

Медијско извештавање о деци одувек је било једно од најосетљивијих питања у новинарству које са собом носи велики број проблема, недоумица и изазова. Међутим, истраживање „Медијска слика деце у Србији 2018.“ које је спровео Центар за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ), уз пројектну подршку Министарства културе и информисања, открива да велики број домаћих медија, заправо, нема никаквих недоумица и дилема. Рецепт приликом извештавања о деци је јасан – негативно, сензационалистички, неодговорно. Све то зарад што веће веће читаности, гледаности, кликова.

Председник Центра за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ) Марко Недељковић каже да се на тај начин ствара „нездрава“ медијска клима за децу јер се као директна последица таквог извештавања деца данас у јавности перципирају као „несташнија и проблематичнија него икада“. Истовремено деца постају свесна да је неупоредиво већа шанса да ће се наћи у медијима ако су актер неког инцидента, него ако су постигла неке позитивне резултате и достигнућа, што говори и о томе за шта смо као друштво превасходно заинтересовани.

„Када детаљније анализирамо текстове о деци који имају доминантно негативну конотацију, лако се закључује да медији не извештавају о негативним стварима да би иницирали неке позитивне промене или решавање проблема које ће донети неку корист деци, не истражују узроке и последице, већ је примарни циљ да сензационалистичко извештавање буде мамац за публику. То је велики проблем јер такав приступ често наноси додатну штету деци која су већ доживела неко насиље или неку другу непријатност, што указује на велику неодговор­ност медија чак и када су у питању најосетљивије друштвене групе“, објашњава Недељковић.

Колико је ово велики проблем показује и податак истраживања да су злостављање деце, насиље, наркоманија и несреће теме у чак 56% медијских објава у дневној штампи и на телевизијама са националном фреквенцијом, док су истовремено успеси и достигнућа деце сведени на ниво статистичке грешке.


Професионални стандарди на маргини

Професор новинарства на Факултету политичких наука у Београду, проф. др Веселин Кљајић, каже да је, ако резултате посматрамо из професионалног новинарског угла, најпроблематичнији налаз то што у већини новинских текстова и телевизијских прилога нема интерпретације.

„Циљ је открити што више детаља који по правилу представљају директно задирање у приватност особа о којима се пише, навођење што више бомбастичних нагађања или изјава, неретко и инсинуација које публику доводе у заблуду. Тако се не помаже ни жртвама, нити се даје допринос решавању тих проблема. А управо то би требало да буде примарни циљ квалитетног и професионалног новинарског извештавања о деци, али и свим другим темама“, наводи професор Кљајић и додаје да су професионализација, едукација и сензибилизација новинара који извештавају о деци кључна за унапређење тренутног стања.


Како интервјуисати децу жртве

Имајући у виду изразито негативне теме о којима најчешће извештавају домаћи медији, једно од најбитнијих питања је и како интервјуисати децу која су жртве насиља и других инцидената.

Координатор за западни Балкан Дарт центра за новинарство и трауме при Колумбија универзитету у Њујорку Милорад Ивановић каже да је неопходно да новинари науче посебне технике разговора са децом, да се труде да увек имају дозволу родитеља и да знају како да изађу на крај са компликованом ситуацијом, као и да је главна ствар коју новинар мора да има на уму је да не нашкоди детету.

„Прво, по сваку цену морате избећи да трауматизујете дете. Уколико је оно било сведок трагедије или насиља, пажљиво размислите која питања ћете поставити и на који начин. Немојте се према њима постављати као инспектор. Допустите им да кажу само оно што желе. За разлику од интервјуисања одраслих, деци дајте шансу да она имају контролу над интервјуом – уколико желе да направе паузу или да прескоче део који им је превише болан. Дозволите да поред њих буду родитељи или наставници. Омогућите им да испричају своју причу, а да се не осећају злоупотребљено и нападнуто. Једино на тај начин новинар ће успети да уради свој посао, а да у исто време не нанесе штету детету“, истиче Ивановић.


Трајне последице неетичког медијског извештавања

Истраживање је показало да се у сваком десетом тексту у домаћој штампи крше етички принципи и Кодекс новинара Србије приликом извештавања о деци, што је посебно алармантан податак.

Генерална секретарка Савета за штампу Гордана Новаковић каже да је упркос великом броју прекршаја у пракси током претходних седам година Савет за штампу примио двадесетак жалби због прекршаја Кодекса нови­нара Србије у текстовима који су се односили на децу. Тако мали број жалби је, како наводи, највећим делом последица тога што право на жалбу имају само родитељи деце на коју се текстови односе, или невладине организације, уколико су текстом повређена права групе деце, што се ретко дешава.

„Врло је битно да новинари и уредници схвате да таблоидна уређивачка политика не подразумева неизоставно кршење Кодекса новинара Србије. Таблоиди постоје свуда у свету и ле­гитимно је да неко има таблоидну уређивачку политику, али није дозвољено да при том крши етичка правила. Зато је едукација медијских радника битна. Савет за штампу, као саморегу­латорно тело, првенствено одлучује о жалбама на објављене садржаје, дакле када је грешка већ направљена. Али наша улога је и едукативна и зато покушавамо да својим одлукама усмеримо медије, да им укажемо на то шта није у складу са етичким стандардима професије и шта убудуће не би требало да раде“, упозорава Новаковић.

Да би утицао на унапређење извештавања о деци, ЦЕПРОМ је 6. и 7. децембра организовао дводневни семинар за новинаре домаћих медија посвећен професионализацији извештавања о деци, са основним циљем да се реше најчешће дилеме, недоумице и изазови са којима се новинари суочавају током извештавања о овој осетљивој друштвеној групи.

Овај текст настао је у оквиру пројекта који спроводи Центар за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ), а који је суфинансиран из буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту и овом тексту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

www.danas.rs/drustvo/deca-u-vrtlogu-medijskog-senzacionalizma

Милиони динара за преношење агенцијских вести

(Извор: Раскрикавање) – На читаве две стране јучерашњег таблоида Српски телеграф нашли су се промотивни текстови о хотелу „Путник“ на Копаонику и производима компаније „ТДМ“, који нису обележени као реклама. За разлику од тих чланака, преписану вест агенције Тањуг о представама за децу у „новогодишњем тролејбусу и трамвају“ потписују као своју коју је финансирао град Београд. Компаније и Српски телеграф нису одговорили на питања Раскрикавања.

„Уколико маштате о идеалном бегу из града у природу, хотел „Путник“ на Копаонику је идеално место за вас“ почиње Српски телеграф причу о том хотелу. Настављају са описима о амбијенту, условима, историји, информацијама о капацитету овог хотела. Иако све неодољиво подсећа на рекламу, читаоци Српског телеграфа то нису могли да прочитају, јер је текст у рубрици „одмор“ без ознаке да је у питању оглас.

www.raskrikavanje.rs/upload/181207-IMG_5229.jpg

На питања Раскрикавања о томе да ли је у питању реклама из овог хотела, али и из Српског телеграфа нису одговорили.

Исти случај је и са актерима наредног текста о еколошкој справи која својим магнетима разбија каменац и спасава славине, веш машине, бојлере.

„Сви ти ситни проблеми сада се могу врло решити и то по приступачној цени уз магнетни третман воде. Реч је о данском производу који на нашем тржишту заступа домаћа компанија ТДМ“, наводи се у тексту у рубрици „Стил“ потписан са С.Т.

На читавој страни даље се дају информације о производима ове компаније и ценама по којма се уграђују.

На питања овој компанији да ли је у питању оглас или не, нисмо добили одговор.

У закону о оглашавању каже се да је прикривено оглашавање представљање робе, услуге, пословног имена, жига или друге ознаке, односно активности физичког или правног лица које се бави производњом роба или пружањем услуга, са намером да то представљање има сврху оглашавања и да може да доведе јавност у заблуду у погледу његове стварне природе, с тим да се сматра да намера нарочито постоји, ако се обавља уз новчану или другу накнаду.

У свом годишњем извештају Савет за штампу приметио је пораст броја ПР објава које нису означене као маркетиншки садржај или оглас.

„Врло често, компаније се рекламирају под фирмом хуманитарних акција које спроводе, па током истог дана више медија објави практично исти садржај уз различите наслове. Нарочито је драстичан пример кршења Кодекса новинара Србије где се, као новинарски, пласирају комерцијални садржаји који наводно помажу лечењу и побољшању изгледа људи”, констатује се у извештају Савета за 2016. годину.

Раскрикавање је више пута писало о овој појави и те текстове можете читати овде.

Српски телеграф један је од таблоида који према подацима Савета за штампу највише крши Кодекс новинара. Та чињеница не спречава међутим бројне локалне самоуправе да га финансирају из буџета. Тако је чак шест милиона динара овај таблоид недавно добио и из буџета града Београда на конкурсу за медијско суфинансирање.

У истом броју у коме се налазе два чланка са почетка овог текста налази се управо и текст финансиран путем конкурса града Београда то јест новцем пореских обвезника. Међутим, испоставља се да су сви Београђани платили да Српски телеграф само пренесе вест других медија, односно агенције Танјуг.

www.raskrikavanje.rs/upload/181207-IMG_5230.jpg

Иста ситуација је и са данашњим текстом у оквиру пројекта медијског суфинансирања. Цео текст о 60 година позоришта Дадов идентичан је тексту објављеном на сајту Блица пре три дана.

www.raskrikavanje.rs/upload/181207-IMG_5231.jpg

Весна Радојевић

www.raskrikavanje.rs/page.php?id=329

Шта је жуто у жутој штампи?

(Извор: Media&Reform Niš) – Таблоиди или жута штампа често се сматрају јефтиним, трачерским или пиштољ листовима, који доносе сензационалне и непроверене вести, служећи се свим средствима да привуку и задрже интересовање ширег круга читалаца. Не мора се, међутим, појам таблоида нужно везивати за лош квалитет медијског садржаја, са тиме се слаже већина медијских стручњака. Проблем је у тренду уредништва данашњих таблоида којима је тираж често битнији од поштовања етичких и професионалних правила новинарства.

www.youtube.com/watch?v=6w5EFt4Igag

„То је потпуно легитиман вид штампе који има уређивачку политику усмерену више на изазивање емоције код читалаца, него на неке озбиљне аналитичке текстове“, објашњава Гордана Новаковић, генерална секретарка Савета за штампу.

Код таблоида се, према њеном мишљењу, јавља проблем када, у жељи за сензационализмом и привлачењем што већег броја читалаца, они не воде рачуно о поштовању основних професионалних и етичких правила. Највећи број жалби које савет добија односи се управо на таблоиде, и то на оне са националном покривеношћу.

„Свака седница Комисије за жалбе има по неколико пријава које се односе управо на таблоиде и често се дешава да је у једном тексту прекршено и по десетак тачака Кодекса новинара. Имамо утисак да често та грешка није случајно направљена, него да правила нису намерно поштована“, каже Новаковић.

Изазивање емоција је оно на шта таблоиди „пуцају“ у комуникацији са читаоцима и гледаоцима, па је тако потпуно уобичајено да се на насловним странам или најавама емисија виде фотографије или сцене експлицитног насиља, голотиње или непримерене ситуације у којој се нашла нека од познатих личности. На то многи конзументи медија не остају равнодушни, па отуда и толика популарност управо оваквог медијског садржаја који се сада нуди како на традиционалним, тако и на новим медијима.


Таблоиди наспрам „озбиљне“ штампе

По мишљењу експерта за комуникације Срђана Сталетовића, таблоди представљају противтежу озбиљнијим, веродостојнијим медијима.

„Овде су, у јурњави за зарадом, таблоиди преузели доминацију над веродостојнијим медијским изворима. И сада, колико су веродостојни таблоиди, толико је веродостојна и друштвена свест о ситуацији у којој живимо“, сматра Сталетовић.

Мишљење медијских стручњака је да, у ситуацији када уредништво константно води рачуна о тржишној утакмици, пада квалитет часописа и медијског садржаја, али и ниво новинарског кадра.

„Таблоиди постоје већ више од две стотине година и њихова појава последњих година код нас не би била алармантна да се заједно с њима није устоличила и таблоидна култура, таблоидизација свих сегмената и структура друштва“, сматра професорка на Факултету политичких наука у Београду Сања Домазет.

Она у делу Књига за медије – медији за књигу упоређује таблоиде са ударима таласа, који су на просторима српског јавног мњења далеко опаснији него у стабилнијим земљама, јер заљуљавају државу, културу, елиту и економију, који су веч довољно урушени и заљуљани.

Опасност којој су читаоци и гледаоци изложени је да измишљени и полуистинити садржаји које медији непрекидно пласирају постану рецепт за ставрни живот. Од тога се може одбранити једино критичким освртом на садржај и разумевањем образаца по којима медији функционишу.

Сам термин жута штама не потиче од боје папира на коме је штампана новина, како се обично мисли, већ је настао од жутог дечака, стрип-јунака који се деведестих година деветнаестог века појављивао у листу New York Journal. Дечака је карактерисало вулгарно понашање, али је, упркос томе, људима био симпатичан.

Милица Бранковић

mediareform.rs/sta-je-zuto-u-zutoj-stampi

У СРЕДЊОЈ ЕКОНОМСКОЈ ШКОЛИ – Одржана обука за матуранте

(Извор: Лозничке новости) – У Средњој економској школи данас је за матуранте, у склопу програма “Млади медији“, који са партнерима у Србији спроводи Дојче веле академија, одржана обука “Како поднети жалбу Савету за штампу?“. Шта је саморегулација, који су задаци Савета за штампу, зашто постоји Кодекс новинара Србије и зашто су га прихватили медији и новинара, ученицима завршног разреда средње школе објаснио је новинар Лозничких новости Небојша Трифуновић, учесник програма Дојче веле академије.

Матуранти су активно учествовали и износили своје мишљење о појединим случајевима у којима је прекршен Кодекс новинара, али и о неким дилемама са којима су морали да се суоче медији у целом свету. Разговарало се о томе зашто је кршење Кодекса опасно за све грађане, а матуранти су на практичном примеру научили како неодговорно извештавање може нанети штету, ко може поднети жалбу Савету за штампу, шта она треба да садржи и како се подноси.

Лозница је први град у којем је одржана оваква обука, а у децембру ће оне бити одржане и у Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу.

Обуке у ових пет градова организује Савет за штампу, један од партнера у програму “Млади медији“, који се спроводи уз подршку немачког Савезног министарства за економску сарадњу и развој.

loznickenovosti.com/index.php/component/content/article/101-drustvo/12019-u-sr-dnj-n-s-sh-li-drz-n-bu-z-ur-n?Itemid=101

[Фото] Одржан тренинг за новинаре и представнике правосуђа у Нишу

«‹ 55 56 57 58›»