ЋИРИЛИЦА | LATINICA | ENGLISH
Menu
LATINICA | ЋИРИЛИЦА | ENGLISH

sofija

About sofija

Posts by :

Самоубиства у медијима – у борби за тираж, жртве се не броје

(Извор: Al Jazeera) – Многи медији у Србији о случајевима суицида извештавају сензационалистички, без емпатије према породицама жртава, каже новинарка Ал јазеере Балканс Анне Марие Ћурчић, која је и сама доживела то искуство.

 

Постоји ли интерес јавности да зна сваки детаљ самоубиства неког непознатог тинејџера или је просто реч о бескрупулозној борби за читаност у којој се не бирају средства, па поједини медији истражују, некад и широј јавности непознату, породицу у којој се догодила трагедија, педантније и упорније него што то чине кад је реч, рецимо, о злоупотребама политичара?

Ово питање, индиректно је покренула новинарка Ал Јазеере Балканс Анне Марие Ћурчић, отвореним писмом које је упутила премијерки Србије Ани Брнабић, након серије текстова објављених у појединим новинама о самоубиству дванаестогодишњег дечака у једном селу на југу Србије.

Као родитељ, који је и сам неколико месеци раније доживео сличну трагедију, када је њена старија ћерка извршила самоубиство, указала је премијерки на недопустивост таквог начина извештавања и питала је шта ће држава предузети „по питању развијања система специјализоване подршке не само особа са менталним потешкоћама, већ и породица које су доживеле губитак због суицида”.

Премијерка је одговорила да стоји на располагању за разговор на ту тему, али све и да влада усвоји Националну стратегију запревенцију суицида, проблем и даље остаје у медијима, односно њиховом начину извештавања о томе.

 

Ћурћић: Зашто сам писала премијерки Брнабић

“Разлог због којег сам упутила отворено писмо премијерки Србије је нељудски начин на који се извештавало о самоубиству дванаестогодишњег дечака на југу Србије. Постављам питање главним уредницима таблоида: Како их није срамота? Да ли уопште размишљају у каквој се трауми налази породица која тако изгуби неког ближњег? Тај дечак и његова породица данас више нису тема. Да ли се ико пита да ли је та породица добила неку стручну подршку, шта се са њима дешава?”, каже Ћурчић и додаје да је њена породица “имала среће”, ако тако нешто уопште може да се каже, што су имали неопходну подршку и знали коме да се обрате за помоћ.

“Моје лично искуство је било такво да су таблоиди били “релативно коректни”, јер претпостављам да ме неки од тих новинара познају макар са коференција за медије. И у том смислу смо моја породица и ја, условно речено, имали коректан третман. При чему, морам да кажем, ја сам прочитала тек мањи број текстова, нисам могла да читам све”, присећа се Анне Марие Ћурчић, уз напомену да је, “најблаже речено, начин на који се генерално извештава о оваквим стварима скандалозан”.

“Коректан третман”, међутим, није подразумевао изостављање детаља како је извршено самоубиство. А стручњаци управо то препоручују, јер описи начина извршења суицида могу некој другој особи, која је у кризи и размишља о том чину, дати идеју како да то учини, можда је чак и подстаћи на то.

Оно што додатно брине је да су детаљи таквог чина доступни само најближим члановима породице жртве и полицији, па ипак често заврше на насловним странама.

“Не искључујем могућност да су неке породице можда и вољне да поделе ту врсту информација. Али из личног искуства знам да нико из нашег непосредног окружења ни реч није рекао на ту тему. Ја сам одбила да причам о томе, а контактирали су ме да дам изјаву. И срам их било што су ме звали у том тренутку. То одсуство емпатије, елементарне људскости је страшно, а да не говорим о томе да их апсолутно није брига какав ће то ефекат имати на породицу”, каже Ћурчић. “Знају ли да чланови породице кад натрче на такав текст поново преживљавају ту трагедију? Немогуће је описати тај осећај. То је свесно угрожавање живота чланова породице које су изгубиле свог ближњег на тај начин”.

 

‘Људска несрећа је постала роба’

Судећи по неким текстовима о самоубиству поменутог дванаестогодишњака – знају. Тако један од таблоидних портала наводи да је полиција чувала оца да не науди себи, те да лекари страхују да дечакова мајка, која је у седмом месецу трудноће, не изгуби бебу. И после овога следи подсећање на детаље из опроштајног писма, још једне у низу информација које, према оцени стручњака, нису за објављивање.

“Узмимо други пример, убијену певачицу Јелену Марјановић, о којој се пише већ две године. Да ли ико размишља о томе да ће њено дете у неком тренутку прочитати неке од тих текстова. Како ће то утицати на њега? О томе се не размишља. Кад су такве теме у питању, не може се говорити о новинарству. Не кажем да о томе не треба да се пише, али се код нас то свело на класично лешинарење. На жалост, живимо у временима, где је људска несрећа постала роба. То се продаје на тржишту. Што већа трагедија, већи број кликова”, каже Анне Марие Ћурчић и додаје да се до већег броја кликова може доћи и квалитетом, односно да је потребно да новинари постану одговорни за изговорену или написану реч.

“Надлежни у држави треба да реагују, новинарска удружења треба да реагују, макар и сваки дан, ако се то понавља. Мора се поставити нека црвена линија и то је одувек био мој став, независно од онога што се десило мојој породици”, сматра Анне Марие Ћурчић.  

На одговорност за написану реч за сада позива Савет за штампу, независно регулаторно тело, којем породице жртава самоубиства могу да се жале због непрофесионалног извештавања медија. То, међутим, не значи да су тиме решили проблем, јер неки таблоиди не признају надлежност Савета, а други често игноришу одлуке тог тела.

“Жалбу Савету за штампу може поднети или особа која је лично оштећена или неко други, али уз њену сагласност. Уколико је реч о деци, обавезна је сагласност родитеља. Постоји могућности и да поступак покрене неко од чланова наше Комисије за жалбе, али у таквим случајевима треба бити опрезан, јер људи који су прошли кроз нешто тако трагично често само желе да о томе престане да се пише и често не желе да се жале, управо да се цео случај не би поново повлачио по медијима, јер их то додатно повређује“, каже Гордана Новаковић, генерални секретар Савета за штампу.

Можда је то и разлог што је број кршења новинарског кодекса када је реч о извештавању о самоубиствима, знатно већи од броја жалби чланова породица.

 

Такмичење у откривању крвавих детаља

“Неки медији о таквим догађајима извештавају сензационалистички, као да се такмиче у „откривању“ што крвавијих детаља, износе најневероватније спекулације, не поштују достојанство жртве, нарушавају приватност породице, манипулишу њиховим емоцијама и немогућношћу да рационално расуђују у таквим ситуацијама, не показујући никакво саосећање. Што је најгоре, такво ужасно залажење у нечију интиму нема никаквог оправдања у јавном интересу, јер је углавном реч о људима који нису јавне личности”, објашњава Новаковић.

“Пре неколико месеци су, на пример, медији у Србији данима писали о младићу који је покушао да се убије скочивши кроз прозор, објављивали детаљно како је то извео, у каквом је стању после пада, колико је повређен, спекулусали да је то урадио због девојке, преносили разне приче из често неименованих извора. Да не говорим да нису ни покушали да не открију његов идентитет. У сваком од тих текстова је прекршен читав низ одредби Кодекса новинара Србије. Младић је преживео, а врхунац је да је један дневни лист, после свега, објавио и разговор са њим, како би им објаснио зашто је то урадио и да ли се каје. Шта мислите какав ће његов живот бити даље кад свако једним кликом може да сазна све то о њему?”, пита Новаковић.

Владимир Радомировић, председник Удружења новинара Србије подсећа да је некад у новинарству у Србији важило неписано правило да се о самоубиствима не извештава.

“То можда није било најбоље решење, али смо из те крајности, где нису постојале готово никакве информације о самоубиствима у земљи, дошли у ситуацију која крши сва правила новинарства, где се злоупотребљавају информације о људима који су починили самоубиство, па чак и кад су деца у питању. То свакако није интерес јавности да сазнаје такве детаље, а поготово што се тиме ствара једна врста стигме и додатног притиска на породицу жртве, која, уз сав тај бол који проживљава, мора да трпи и осуду непсоредне околине, али и шире јавности, као породица која се наводно “није старала” о свом детету”, каже Радомировић.

Он сматра да би требало направити један консензус у медијима, попут оног који је постојао у некадашњој Југославији, када се о самоубиствима није извештавало. “Сада нам је потребан консензус да прихватимо да постоје такве вести, али да се договоре нека правила како новинари треба да извештавају о самоубиствима, поготово о самоубиствима деце”, објашњава.

На подсећање да су у време постојања консензуса о којем прича, доминирали државни медији, а да данас преовлађују приватни медији којима су гледаност или тираж често испред јавног интереса, па је питање може ли се на њих утицати, Радомировић одговара да се до промена не може доћи преко ноћи.

 

Јачање улоге Савета за штампу

“Пошто је у току јавна расправа о медијској стратегији Србије, УНС се залаже за много већу улогу Савета за штампу у регулисању оваквих правила извештавања о таквим темама. Ово је сад и прилика да се разговара о томе како ојачати етички интегритет медија и улогу Савета за штампу чије би одлуке требало да поштују сви државни органи који расписују конкурсе за финансирање медијских пројеката”, наводи Радомировић.

Зато би, додаје, о додели средстава требало да одлучују независне комисије где ће већину чланова чинити представници репрезентативних новинарских удружења. “Тиме бисмо добили гаранцију да ће новац грађана отићи медијима који извештавају у складу са Кодексом новинара Србије, а не онима који га редовно крше, а сада добијају милионе на разним конкурсима свих нивоа власти”.

И потпредседник Независног удружења Србије Жељко Бодрожић сматра да је потребно време да се дође до промене у тој области и слаже се да је потребно ојачати Савет за штампу и обезбедити да се одлуке тог тела поштују.

“Део промена можда ће доћи кроз процес евроинтеграција и испуњавање услова за затварање поглавља, али зависи и од воље власти да ли желе да стварају једно демократско друштво у којем ће постојати велика слобода изражавања, али се и јасно знати шта је слобода изражавања, а шта њена злоупотреба”, каже Бодрожић.

Он сматра да репрезентативна новинарска удружења имају мало могућности да на то утичу, пошто, како каже, углавном сакупљају примерне новинаре, који, “ако баш и нису толико независни или слободни, бар се не баве таблоидним новинарством”.

На питање може ли професија сама да се избори с тим или треба да се умеша и држава, Бодрожић одговара да професија може сама да реши неке ствари, али да држава мора да створи амбијент. “Свима је јасно да се ово све претворило у једну велику септичку јаму у којој смо сви и све више тонемо”.

http://balkans.aljazeera.net/vijesti/samoubistva-u-medijima-u-borbi-za-tiraz-zrtve-se-ne-broje

Они који су подржали Барбару траже паралелне институције за контролу медија

 (Извор: Јужне вести) – На другој јавној расправи о будућој Медијској стратегији председница Друштва новинара Ниша и главна уредница ТВ Зона Данијела Иванковић тражила да се, зарад, како каже, плурализма и демократије, формирају паралелне институције у односу на постојећи Савет за штампу и РЕМ. Зоран Секулић из Асоцијације медија каже да тиме медији који крше професионалне норме желе да изиграју законе и прописе како би лакше добили паре из буџета.

 

После Новог Сада, јавна расправа о будућем кровном документу српске медијске сцене одржана је у Нишу. Поред старих неслагања око тога да ли држава треба да има власништво у медијима и да ли треба оснивати регионалне јавне сервисе, неким радницима у медијима сметају и постојећа регулаторна тела.

Иванковићева, уредница телевизије у власништву сина директора БИА Братислава Гашића, тражила је више саморегулаторних тела, поред већ постојећег Савета за штампу.

Иначе, Друштво новинара Ниша је организација која је стала у одбрану чувене Барбаре Животић са Студија Б после лажног и непрофесионалног извештавања са београдских протеста, уз речи “да начин извештавања као и уређивачка политика не смеју да буду узрок бруталног вређања било ког новинара”. Исто удружење остајало је немо на бројне проблеме медија и новинара из њиховог региона.

Телевизија Зона, чија је Иванковићева уредница, никада није преносила саопштења НУНС о случају државних притисака на Јужне вести или остале саопштења о потешкоћама које у раду имају новинари са територије коју овај медиј покрива.

Зоран Секулић из Асоцијације медија и члан УО Савета за штампу успротивио се овом предлогу, уз речи да је суштина саморегулације поштовање новинарског Кодекса.

Драгана Чабаркапа, чланица Радне групе и председница Синдиката новинара Србије, захтевала је формирање регионалних јавних сервиса, са чиме се не слажу чланови Радне групе Тања Максић (Асоцијација онлајн медија) и Зоран Секулић. Ово двоје новинара противе се и анексима Медијске стратегије који предлажу да држава на било који начин остане у власничкој структури Танјуга, Политике и Вечерњих новости.

Следеће две јавне расправе биће одржане у Чачку и Београду, а усвајање документа на Влади Србије, очекује се априла ове године, навео је председник Радне групе Дејан Стојановић.

Нацрт Стратегије можете прочитати на сајту Владе РС.

https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Oni-koji-su-podrzali-Barbaru-traze-paralelne-institucije-za-kontrolu-medija.sr.html

О Медијској стратегији расправљано у Нишу, усвајање до половине априла

(Извор: Медиа Реформ) – Према речима Дејана Стојановића из Министарства културе и информисања, председника Радне групе за израду Медијске стратегије, очекивани рок за усвајање нове Медијске стратегије јесте друга половина априла. Након Новог Сада, у Нишу је данас одржана јавна расправа о Нацрту ове стратегије. Прилике за дискусију на ову тему биће и 25. фебруара у Чачку и 27. у Београду.

 

Нова Медијска стратегија разликује се од претходног стратешког документа пре свега у делу који се односи на положај новинара и њихову заштиту, као и у оном сегменту који је усмерен на медијску писменост и дигиталне компетенције, а чега је, према речима Стојановића “у претходном стратешком документу било само у назнакама“.

 

Друштво новинара Ниша против позитивне дискриминације

На јавној расправи председница Друштва новинара Ниша Данијела Иванковић истакла је да то удружење има неколико примедби на садржину Нацрта Медијске стратегије, превасходно на део који се тиче успостављања повољног окружења за медије цивилног сектора, а који сматра потпуном дискриминацијом, јер ће, како истиче, медији цивилног сектора имати већа права у односу друге.

„Они су непрофитни. Шта то значи? А остали медији? Колико смо ми профитни, без обзира на то што се зовемо комерцијални медији? То свако од нас најбоље зна. У каквом плусу ви послујете, а у каквом плусу послују непрофитни медији цивилног сектора? Против тога смо да они имају повластице, без обзира што то неко сматра позитивном дискриминацијом. Мишљења смо да сви треба да имамо једнаке услове на медијском тржишту“, подвукла је Иванковић.

Директор ТВ Врање и ТВ Бујановац, члан удружења ПРОУНС, Зоран Величковић истакао је да нема ништа против медија цивилног сектора, али да „никако у исти кош не треба стављати медије цивилног сектора код пројектног суфинансирања“, јер се, како истиче, тиме руши тржишни принцип.

„Ако су медији цивилног сектора повлашћени у сваком погледу, са смањењем накнада, са избегавањем одређених трошкова… На тај начин се уводи дискриминација, што мислим да није добро и није одрживо. Треба наћи начин за паралелни развој цивилног сектора, а да се традиционални, локални и регионални медији не урушавају“, закључио је Величковић.

На ове тврдње реаговао је Никола Панић из Удружења Бум 018, који је истакао да медији цивилног сектора у финансијском смислу никако нису повлашћени.

„Проблем је у томе што медији цивилног сектора у сат времена могу да имају 6 минута рекламног програма, а комерцијални 12 минута. Такође, када су конкурси на локалном нивоу у питању, ту смо такође непривилеговани, јер ако су, на пример, укупна средства 50 милиона, за медије цивилног сектора опредељено је 5, што је дискриминација у старту“, навео је Панић.

 

Колико саморегулаторних тела је потребно новинарској професији?

Данијела Иванковић овом приликом истакла је да се Друштво новинара Ниша залаже за оснивање већег броја саморегулаторних тела, уместо постојања само Савета за штампу, и то не једино у Београду.

„Има све више електронских медија, и сматрамо да има све више простора на овом медијском небу за оснивање и саморегулаторних тела везаних за електронске медије. Ми овде у Нишу можемо да се организујемо, колеге у Чачку могу да се организују, у Ваљеву…“

На предлог Иваковић реаговао је директор ФоНета Зоран Секулић, који је истакао да би подржао идеју да се рад Савета за штампу прошири на електронске медије, али да се ни по коју цену не формирају нова саморегулаторна тела.

„Ја сам за то да се јача домет, ауторитет и утицај Савета за штампу, оваквог какав јесте, не да свако направи свој савет и свако по своме да тумачи новинарски Кодекс, ерго да самим тим добија из локалне средине верификацију поштовања Кодекса да би могао да конкурише за локалне паре. То је изигравање и закона и кодекса“, одлучан је Секулић.

Са друге стране, Зоран Величковић истакао је да „када Савет за штампу буде почео да функционише као Савет за штампу који поштује Кодекс новинара, а не да има неку селективну примену и другачије аршине за једне, а другачије за друге, онда ћемо сви да прихватимо његову надлежност“.

Реаговали су и из Локал преса. Стојан Марковић истакао је да ово удружење даје подршку Савету за штампу као саморегулаторном телу.

„Свака намера формирања нових савета је на штету саморегулације и грађана као крајњих корисника, јер урушава и обесмишљава саморегулацију. Савет за штампу не постоји превасходно због медија, већ због грађана, који треба на адекватан начин да буду заштићени од нас када кршимо Кодекс који смо сами написали“, сматра Марковић.

Он предлаже и да се део надлежности РЕМ-а и РАТЕЛ-а пребаци на Савет за штампу, те да Савет за штампу постане Савет за медије, тако што ће под његову надлежност осим штампе и онлајн медија, доћи и електронски медији.

Локал прес је дао сугестију и да право учешћа на конкурсима за суфинансирање медијских садржаја од јавног значаја имају само они штампани и онлајн медији који признају надлежност Савета за штампу.

„Ако не признајеш надлежност саморегулаторног тела, онда не можеш да тражиш да те држава финансира од пара грађана као пореских обавезника“, каже Марковић.

Драган Кремер из Фондације за отворено друштво сматра да би пресуде Савета за штампу требало да буду обавезујуће приликом одлучивања о расподели средстава.

„Требало би да се презицира у смислу ’подносилац који има више од оволико негативних оцена Савета за штампу у овом периоду не може да буде учесник конкурса за чија средства новац обезбеђују грађани Србије’. Такође, сматрам да би требало, и залагаћу се да можда и мера признавања надлежности Савета за штампу буде обавезајућа за учествовање на конкурсима, и да то буде дефинисано законима“, подвукао је Кремер.

 

Анекси или издвојена мишљења?

Зоран Секулић је на јавној расправи истакао да је Асоцијација медија изричито против анекса који су саставни део Нацрта стратегије.

„Сматрамо да су анекси, односно издвојена мишљења ретроградна и да представљају ревизију комплетног концепта медијске реформе који је до сада у Србији спроведен“.

Према мишљењу Драгана Кремера, ова документа безразложно су названи анекси, а јесу у формалном смислу, и по садржини, два издвојена мишљења два члана, Драгане Чабаркапе и Нина Брајовића.

„Не могу издвојена мишљења појединаца бити третирана на истом нивоу и са истим уважавањем као већинско мишљење радне групе, јер чему онда радна група“, истакао је Кремер и додао да предлаже да се о наводима из издвојених мишљења изјасне радна група као колективно тело, надлежно Министарство културе и информисања и кабинет председнице Владе Србије који води ову јавну расправу.

„Ако подрже било шта од тих тачака, да знамо, да уствари и држава, односно извршна власт, жели да у даљи процес медијских проблема врати повампирање Танјуга, параван над власништвом Политике и Вечерњих новости, да жели регионалне јавне сервисе које ће основати држава, јер су то ствари које су брутално и у чеоном судару са свим осталим тенденцијама у стратегији“.

Уколико је тако, сматра Кремер, имаћемо „шизофрени документ који ће унутар себе поништавати оно добро што је могао да донесе“.

 

Расправа јавна, али неприступачна свима

На јавној расправи у Нишу обратио се и Драган Ђорђевић из Одбора за људска права Ниш, који је указао на чињеницу да се о Нацрту медијске стратегије расправља у неприступачном простору, те да се на тај начин дискриминише део грађана. Фондација ПОНС претходно је издала саопштење о овом питању.

Примедбе, предлози и сугестије у вези са Нацртом стратегије могу се доставити Кабинету председнице Владе Србије, на мејл медијска.стратегија @гов.рс или на адресу Немањина 11, Београд (са назнаком „Нацрт стратегије развоја система јавног информисања у Републици Србији“), најкасније до 1. марта 2019. године.

http://mediareform.rs/o-medijskoj-strategiji-raspravljano-u-nisu-usvajanje-do-polovine-aprila/

Београдски центар за људска права: Савет за штампу штити грађане од говора мржње на интернету

Београдски центар за људска права објавио је публикацију “Анонимна мржња, механизми заштите од говора мржње на интернету”, у којој се, између осталог, закључује да жалба Савету за штампу “може бити ефикасан механизам будући да се забрањени говор уклања из јавног простора”.

У одељку “Заштита од говора мржње пред Саветом за штампу” аутори истичу:  „Увидом у досадашњу праксу може се закључити да је Савет за штампу приликом утврђивања повреде Кодекса новинара Србије (чланова ИВ и В) показао висок ниво сензибилитета када је у питању опасности од дискриминаторних ставова који се објављују у медијима и у заштити права на једнакост грађана. Кредибилитет који је Савет стекао у досадашњем раду огледа се у чињеници да се државни органи у образложењу својих одлука или ставова позивају на његове одлуке. Такође, треба истаћи да је у питању тело које настоји да своје деловање и тумачење одредаба Кодекса усклади са савременим изазовима у дигиталном добу које несумњиво у великој мери утичу на рад медија. Добре примере представљају већ поменуте Смернице за примену Кодекса новинара Србије у онлине окружењу као и Приручник за прилагођавање потребама онлине медија.”

 

Београдски центар истиче и да одлука Комисије за жалбе о жалби те организације има велику важност, јер је први пут у Србији неко тело у својој одлуци указало да постоји одговорност медија за садржаје који су објављени и на њиховим другим каналима комуникације (који нису сам портал).

 

Публикација “Анонимна мржња, механизми заштите од говора мржње на интернету”

http://www.bgcentar.org.rs/bgcentar/wp-content/uploads/2018/12/Anonimna-mrznja-FINAL-S.pdf

 

Смернице за примену Кодекса новинара Србије у онлине окружењу

http://stari.savetzastampu.rs/latinica/smernice-za-primenu-kodeksa-novinara-srbije-u-onlajn-okruzenju

 

Приручник за прилагођавање потребама онлине медија

http://stari.savetzastampu.rs/doc/szs-analiza-primene-smernica-prirucnik.pdf

Бодрожић: Не постоје консенквенце за објављивање лажних вести

(Извор: Цензоловка) – У политичком и информативном смислу, направљена је велика провалија између две Србије, изјавио је ФоНету потпредседник Независног удружења новинара Србије (НУНС) Жељко Бодрожић и указао да је највећи проблем што не постоје консенквенце за објављивање лажних вести.

 

 Он је, за серијал Прес Еxтра, оценио да у Србији не постоји уређена медијска сцена од када је Српска напредна странка (СНС) на власти, јер већина новинара не поштује Кодекс. Према ставу Бодрожића, власт инсистира на томе да новинари буду њени послушници и да пласирају лажне вести, како би добили додатне поене међу гласачима, а превасходно да би оцрнили оне који им се супротстављају.

Савет за штампу покушава да натера редакције и новинаре да поштују Кодекс, рекао је Бодрожић новинарки Сандри Крстановић Живковић и објаснио да је проблем што не постоје никакве конснквенце за перманентно објављивање лажних вести. Он се нада да ће доћи време када ће сви који шире лажне вести и брукају професију бити из ње избачени и лустритрани. У свему каскамо, али оно што ситуацију чини још гором је власт која не жели да има независне новинаре, већ послушнике који раде у њеном интересу, тврди Бодрожић.

Он сматра да ће увек постојати медији који су политички наклоњени више десници или левици, али се нада да ћемо доћи до стадијума када ће грађани моћи да извагају шта је истина. Жртве лажних вести данас су обични грађани који медије доживљавају као „неуређену баруштину“, оценио је Бодрожић.

https://www.cenzolovka.rs/etika/bodrozic-ne-postoje-konsenkvence-za-objavljivanje-laznih-vesti/

Седница Комисије за жалбе Савета за штампу 31.01.2019

Седница Комисије за жалбе Савета за штампу биће одржана у четвртак, 31. јануара 2019. године, у 18 сати у просторијама Савета за штампу.

Комисија ће разматрати следеће жалбе:

1. Ана Севић – Курир

2. Божидар Вуксановић – Tpknews.com

3. Гвозден Николић – Озонпрес

4.Салахудин Фетић – Данас

5.Небојша Јовановић – Глас западне Србије

 

Седница је, као и увек, отворена за јавност.

Савет за штампу: Нетачне тврдње директора „Српског телеграфа“

(Извор: N1) – Управни одбор Савета за штампу одбацио је, како се наводи, потпуно нетачне и произвољне тврдње директора „Српског телеграфа“ Саше Миловановића да Савет за штампу лаже у вези са бројем прекршаја Кодекса новинара у том медију, односно да острашћени новинари „Времена“ лажно представљају резултате.

 

Миловановић је на конференцији за медије у среду, између осталог, рекао да се Савет меша у уређивачку политику тог листа и да се чак 800 њихових прекршаја односило на ПР текстове, који се код других не бележе.

Савет за штампу је од августа до децембра прошле године забележио укупно 769 текстова којима је „Српски телеграф“ прекршио Кодекс, па је нејасно како је Миловановић утврдио да је било 800 ПР текстова, наводи се у саопштењу Управног одбора Савета.

Додаје се да је истина да у том листу има доста текстова који, по процени Савета за штампу, нису јасно означени, утолико пре што лист такве текстове потписује са С.Т. (Српски телеграф), што је у супротности са чланом 7 поглавља „Одговорност новинара“.

Савет за штампу сличне прекршаје бележи и у другим медијама, а у „Српском телеграфу“ су, као и у осталим дневним новинама, забележни и бројни други прекршаји Кодекса, стоји у саопштењу.

 

Најмање прекршаја у Политици

Управни одбор Савета за штампу наводи и да је апсолутно нетачна тврдња Миловановића да медији који су „по вољи“ Савета ниједном нису прекршили Кодекс.

Наглашава се да Савет за штампу мониторинг дневних новина ради последње четири године и никада се није догодило да утврди да неке од њих нису ниједном прекршиле Кодекс, а прецизира се да је најмање прекршаја, 36, прошле године забележено у „Политици“.

Сви ти подаци доступни су на сајту Савета за штампу, а све колеге увек могу да затраже и додатна објашњења или инфомације, као и да изнесу своје примедбе на резулате, али то не подразумева саопштавање нетачних података и неосновано оптуживање колега који раде мониторинг, наводи Управни одбор Савета.

Циљ Савета за штампу није да било кога оптужује или осуђује, а најмање да утиче на уређивачку политику медија, већ жели да укаже на грешке, како би унапредио квалитет медијских садржаја и етичке и професионалне страндарде, а у том тешком послу очекује подршку и сарадњу колега, стоји у саопштењу. 

http://rs.n1info.com/Vesti/a454761/Savet-za-stampu-Netacne-tvrdnje-direktora-Srpskog-telegrafa.html

САОПШТЕЊЕ

Нетачне тврдње директора „Српског телеграфа“

Управни одбор Савета за штампу одбацује потпуно нетачне и произвољне тврдње директора „Српског телеграфа“ Саше Миловановића, изречене на јучерашњој конференцији за новинаре, да „Савет за штампу лаже“ у вези са бројем прекршаја Кодекса новинара у том медију, односно да „острашћени новинари ’Времена“ лажно представљају резултате“.

Он је, између осталог, навео да се Савет меша у уређивачку политику тог листа и да се чак 800 њихових прекршаја односило на ПР текстове, који се код других не бележе.

 

Савет за штампу је од августа до децембра 2018. године забележио укупно 769 текстова којима је „Српски телеграф“ прекршио Кодекс, па је нејасно како је Миловановић утврдио да је било 800 ПР текстова. Истина је да у том листу има доста текстова који, по нашој процени, нису, за читаоце, јасно означени, утолико пре што лист такве текстове потписује са С.Т. („Српски телеграф“) што је потпуно супротно члану 7 Поглавља Одговорност новинара. Савет за штампу сличне прекршаје, у не малом броју случајева,бележи и у другим медијама, а у „Српском телеграфу“ су, као и у осталим дневним новинама, забележни и бројни други прекшаји Кодекса.

 

Такође, апсолутно је нетачна Миловановићева тврдња да медији који су нама „по вољи“ нису ниједном прекршили Кодекс. Савет за штампу мониторинг дневних новина ради последње четири године и никада се није догодило да утврди да неке од њих нису ниједном прекршиле Кодекс. Најмање прекршаја (36) прошле године забележено је у „Политици“.

 

Сви ови подаци доступни су и на сајту Савета за штампу, а све колеге увек могу да затраже и додатна објашњења или инфомације, као и да нам изнесу своје примедбе на резулате. То, ипак, не подразумева саопштавање нетачних података и неосновано оптуживање колега који раде мониторинг.

 

Циљ Савета за штампу није да било кога оптужује или осуђује, најмање да утиче на уређивачку политику медија, већ желимо да укажемо на грешке, како бисмо унапредили квалитет медијских садржаја и етичке и професионалне стандарде. У том тешком послу очекујемо подршку и сарадњу колега, јер једино на тај начин можемо заједно да вратимо поверење читалаца.

 

Управни одбор Савета за штампу

 

У Управном одбору Савета за штампу су представници Асоцијације медија, Локал преса, Независног удружења новинара Србије и Удружења новинара Србије 

САОПШТЕЊЕ

Драстични прекршаји Кодекса у случају Јелене Карлеуше

Савет за штампу још једном позива уреднике појединих дневних новина да престану са драстичним кршењем Кодекса новинара Србије објављивањем порнографских садржаја и са крајње непримереним „извештавањем“ о наводној афери певачице Јелене Карлеуше.

Упркос упозорењима Савета и најавама Министарства културе и инфомисања да ће против четири дневна листа проднети прекршајне пријаве, насловне стране данашњег „Курира“, „Информера“ и„Српски телеграфа“ готово су идентичног садржаја, што прекшаје тих медија чини још тежим. Савет за штампу подсећа да је и Кодексом новинара Србије и Законом о информисању и медијима забрањено објављивање порнографских, односно садржаја који могу имати штетни утицај на децу. Такође, Кодекс прописује и да се мора поштовати приватност и достојанство људи о којима пише, што је у овом случају драстично погажено.

Управни одбор Савета за штампу
У управном одбору Савета за штампу су представници Асоцијације медија, Локал преса, Независног удружења новинара Србије и Удружења новинара Србије.

Савет за штампу: Суноврат штампе, ниже од дна

(Извор: Радио-телевизија Војводине) – У осам дневних новина које излазе у целој Србији за пет месеци је у 3.615 текстова прекршен Кодекс новинара и тај број све више расте, у чему је водећи таблоид Ало, објавио је данас Савет за штампу, уз упозорење како би коначно морало да реагује Министарство културе и информисања, нарочито пошто је данашњим насловницама прекршен и закон.

 

Мониторингом од 1. августа до 31. децембра 2018, бележећи само неспорне прекршаје Кодекса новинара Србије у свих осам дневних листова, установили смо да је статистика све гора, речено је на трибини Савета за штампу „Колико су медији поштовали Кодекс новинара Србије у 2018.“ у Пресс центру УНС.

Евидентиран је поражавајући број прекршаја је од 2015. године скоро дуплиран – са 381 на 722.

Резултат праћења показује да у кршењу Кодекса предњачи таблиод Ало са 929 текста, други је Српски телеграф са 769 и стандардно трећи је Курир са 701 текстом, међу којима је у појединим и више прекршаја.

Информер има 600 прекршаја, Блиц 307 и Вечерње новости 216, док је Политика прекршила Кодекс у 36 текстова, а Данас у 57.

Новинари су се највише огрешили о права деце, нарочито жртава не штитећи њихов идентитет, а као и до сада најчешћи је прекршај претпоставке невиности, указано је на данашњој трибини Савета за штампу.

Ово је графички приказ суноврата поштовања професионалних стандарда, изјавила је новинарка и експерт Савета за штампу Тамара Скрозза и поручила како је време да сви у професији ставе прст на чело.

Према њеним речима, никада до сад није било оволико прекршаја, а последњих пет месеци прошле године су забележени апсолутни рекорди.

Све табеле и све статистике падају у црну воду пред овим данас, упозорила је она, показујући насловне стране Курира, Информера и Српског телеграфа.

Ово што је урађено и да су гениталије Јелене Карлеуше једина вест ових листова, поништава све о чему причамо и доказује статистику да убрзано идемо ка нечему што је ниже од дна, јер дно је већ ово, изјавила је Скрозза.

Она је нагласила да је у случају данашњих насловних страна „повређено све што је могло из Кодекса“, а пре свега – право на приватност.

Ово је и законски прекршај, излагање порнографије на насловној страни је забрањено законом и Министарство културе и информисања – које ништа не ради, већ забија главу у песак – дужно је да се пробуди и почне да ради свој посао, нагласио је новинар и експерт Савета за штампу Петар Јеремић.

Он је подсетио да је Закон о јавном информисању јасан, укључујући и надлежност Министарства које је надлежно да поднесе пријаву.

Само неко треба да ради оно што пише у закону, нагласио је Јеремић.

Први пут је анализиран однос медија према деци и малолетницима, уз налаз да је најдрастичније прекршен члан који налаже новинарима да брину о безбедности и приватности деце.

У низу текстова, ради разоткривања педофилије, откривен је идентитет деце жртава, чиме су додатно виктимизована.

Упозорено је и да су, осим у хроникама, права малолетника повређивана и у случајевима деце јавних личности, као и у ријалити програмима, на шта ресорно министарство такође не реагује.

Проблем је и у томе што се у текстовима не разликују чињенице од нагађања и нечијих претпоставки, уз примере да је текст коректан, али у наслову је неко означен као убица, а било је и случајева да на насловној страни објављена информација, противна Кодексу, а да текста који је прати у новинама нема!

На питање како медији реагују кад добију опомену да су прекршили Кодекс, генерална секретарка Савета за штампу Гордана Новаковић навела је како се поједини правдају, али углавном сви показују да им је важно тиме што се – или љуте или покушају да нешто исправе.

Експерти Савета су саопштили да помак уочен једино код објављивања плаћених ПР текстова, где су после њихових апела, поједине новине почеле, ситним словима, да означавају као оглас, у чему се истакао Информер, означивши целу страну са ‘Огласи’, док је Политика подбацила тиме што је објавила читаву страницу промотивни текст, без икакве ознаке.

http://www.rtv.rs/sr_lat/drustvo/savet-za-stampu-sunovrat-stampe-nize-od-dna_983414.html

«‹ 55 56 57 58›»