Savet za štampu i njegove bitke
(Izvor: mminstitute) – Ukoliko se neko jednog dana usudi da napiše detaljnu knjigu o srpskom Savetu za štampu – njegovom nastanku, radu, problemima, nerazumevanjima, sukobima, finansiranju, pa i opstanku – biće to istovremeno i roman, i priča s naravoučenijem, ali i pravi bukvar za svakog ko na Balkanu ikada pokuša nešto slično. Naravno, nije Srbija jedina koja ima samoregulatorno telo za štampane medije, ali nije mi teško da kao njegova članica praktično od samog početka (sa jednogodišnjom pauzom) odgovorno tvrdim da se baš na našem primeru pokazalo sve što može loše da krene, ali i sve što tu situaciju može da promeni.
NESLOGA: Savet za štampu formiralo je više reperezentativnih novinarskih i medijskih udruženja – Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), Udruženje novinara Srbije (UNS), Lokal press i Asocijacija medija. U regularnim okolnostima, neki od osnivača slažu se – što bi narod rekao – kao psi i mačke. To posebno važi za NUNS i UNS: u pitanju su udruženja koja ni o čemu ne misle isto, koja su na sudu provela čitavu deceniju, koja se javno glože itd. Da je bilo teško pomiriti ih, bilo je. Da je sve vreme bilo zađevica između njihovih predstavnika, bilo je. Ali, ta i takva udruženja, ti i tako sukobljeni stavovi, pokazalo se, ipak mogu uspešno da funkcionišu. Jer, tokom svih osam godina rada Komisije za žalbe Saveta za štampu, tokom svih projekata, radilo se zajedničkim snagama i to je telo na neki način postalo jedino mesto na kojem udruženja mogu uspešno da sarađuju. Kadgod bi „zaškripalo“, svi bismo se prisetili rada koji smo uložili, ciljeva koje smo zacrtali i nastupali smo jedinstveno. Što je i meni samoj ponekad neverovatno.
ODLUKE: Komisija za žalbe Saveta za štampu ima 11 članova – po dvoje delegiraju UNS i NUNS, troje predstavljaju Asocijaciju medija, jedan član zastupa Lokal press, a troje članova bira se na konkursu iz redova ne-novinarskih organizacija i istaknutih javnih ličnosti koji nisu novinari. Na samom početku, za odluku je – osim dvotrećinske većine – bilo neophodno da za nju glasa bar jedan predstavnik svakog udruženja. Dakle, ako recimo 10 članova glasa za jednu odluku, ali predstavnik Lokal pressa se ne slaže, odluke nema. To nas je stavljalo pred niz problema, uzrokovalo je više sukoba unutar Komisije, te je promenjen Statut, izbrisano sporno pravilo i kao kriterijum je ostala samo dvotrećinska većina – koja je vrlo često takođe nedostižna.
Komisija je do sada primila 685 žalbi, a razmatrala ih je 423: ostale su rešene medijacijom (dogovorom između medija i žalioca), ili su odbačene iz formalnih razloga. Prekršaj Kodeksa novinara Srbije utvrđen je u 281 slučaju, 93 slučaja rešena su odlukom da Kodeks nije prekršen, dok u 49 slučajeva odluka nije bila usaglašena. Da li je moglo da bude više žalbi? Jeste, naravno, ali veoma mnogo ljudi jednostavno nije želelo da svoje sukobe s medijima prolongira i da se dodatno „razvlači“ po društvenim mrežama i na sednicama Saveta (koje su, inače, javne i može da im prisustvuje svako ko želi)
Da li smo doneli i neke loše odluke? Svakako da jesmo. U nekoliko slučajeva, i ja bih danas glasala drugačije nego u datom trenutku. Ali, medijska etika nije matematika – ne postoje formule i definitivna rešenja, što je nešto s čime bi svaki savet na ovom svetu morao da računa. Medijska etika je oblast prepuna „sivih“ zona gde crno nije crno kao što izgleda, a gde su neke stvari više bele nego što se čini.
FINANSIRANJE: U mnogim evropskim državama, savete za štampu finansiraju udruženja koja su ih formirala ili sami mediji. Okolnosti u Srbiji nisu takve i o tom konceptu može samo da se sanja. Naš Savet zavisi od različitih projekata koje finansiraju međunarodne organizacije. Na tim konkursima, Savet se zapravo „takmiči“ s medijima, a prinuđen je da – osim redovnog posla – nastupa na različitim tribinama, organizuje i održava treninge za novinare, sudije ili studente novinarstva itd. Da li je to dobro? Nije. S druge strane, međutim, to je omogućilo širem krugu ljudi da upozna naš rad, da razgovara s nama, da počne da „promišlja“ medijsku etiku. Zahvaljujući tim putešestvijima i nastupima, baš kao i ličnom angažmanu svih dosadašnjih članova – etika je u Srbiji postala jedna od najvažnijih medijskih tema, što nije bio slučaj ranije.
U međuvremenu, dešavalo se da članovi Komisije po šest meseci ne primaju nikakav honorar, da generalna sekretarka ne dobija platu, da se obijaju pragovi donatora i ambasada, da se apeluje i upozorava. I to je bitka koja nikada nije prestala.
DRŽAVA 1: Odnosi Saveta sa državom dugo su bili „na kulturnoj distanci“, bez previše mešanja i pokušaja intervencije. Jedan od najžešćih sukoba desio se 2004, kada se Savetu obratio tadašnji predsednik Tomislav Nikolić, žaleći se na listove Blic i Alo, koji su – svaki na svoj način – postavili pitanje gde je bio i šta je radio predsednik za vreme velikih poplava. Komisija za žalbe donela je odluku koja se Nikoliću nije dopala, te je njegova savetnica za medije poslala otvoreno pismo gde je konstatovala kako smo dokazali da „vrana vrani oči ne vadi“ i da se takvom telu građanin Nikolić više nikada neće obratiti. Za predsednika, taj je slučaj bio velika sramota. Za nas, verovatno najbolja reklama koju smo imali.
DRŽAVA 2: Kako je u javnosti rastao ugled Saveta, tako su se razvijali i pokušaji njegovog osakaćivanja, pa i uništenja. Dva poslednja su vrlo indikativna i u ovom trenutku ne zna se njihov epilog. U procesu izrade Medijske strategije – predzakonskog akta na osnovu kojeg bi trebalo da budu izrađeni novi medijski zakoni, najpre je predloženo da se u Srbiji, pored državnog Regulatornog tela za elektronske medije (REM), osnuje isto tako državno regulatorno telo za štampu. Ideja je bila u najmanju ruku skaredna: REM je jedna od najkritičnijih tačaka ovdašnje medijske scene, crna rupa u kojoj se mešaju politika i različiti privatni i korporativni uticaji, institucija koja se oglušuje o zakone koje je nadležna da sprovodi, koja je pod stalnom kritikom svih koji se medijima bave, otvoreno režimska, s beskrajnim nizom skandala iza sebe. I s takvim iskustvom, ideja je da se osnuje tako nešto, ali samo za štampu?!
Srećom, ta je verzija strategije poništena (što urađeno na način protivan Ustavu, ali to je već neka druga priča), ali smo stigli do nove, koja se u ovom trenutku nalazi na proveri u Briselu, a o kojoj javnost nije ni obaveštena. Ne zna se, naime, šta u toj „briselskoj verziji“ piše, šta je rezultat rada ekspertskog tima, a šta je „dopisano“ u nekom kabinetu. Ipak, pouzdani izvori tvrde da tu stoji predlog da se pored sadašnjeg Saveta, osnuje i niz drugih – da se svakom, ma kako beznačajnom udruženju omogući da napravi svoje samoregulatorno telo. Cilj je, naime, da se svako opredeli koji će savet priznati, te da se tako ovaj dosadašnji jednostavno uništi sam od sebe, u inflaciji saveta koji će nicati širom Srbije.
SUKOBI: Osim ugleda koji je stekao, činjenice da se u svakom godišnjem izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije u EU integracijama navodi kao medijsko telo za primer drugima, Savet je vremenom stekao i brojne „neprijatelje“. Na Savet se pre svih ljute tabloidi – posebno zbog praćenja svih dnevnih nacionalnih listova, koje Savet sprovodi već četiri godine, a u kojem se statistički dokazuje da upravo tabloidi u ogromnom broju slučajeva krše Kodeks novinara Srbije. Ali, ljuti se i recimo list Politika, koji je svojevremeno vodio šestomesečnu kampanju protiv Saveta i njegovih članova pojedinačno, zbog toga što se rukovodstvu nije dopala jedna odluka koja se ticala njihovog lista. Svake sedmice se bar jednom pojavljivala kolumna ili tekst čiji je cilj bio da se članovi degradiraju, a Savet stavi na stub srama. Uprkos činjenici da su u toj priči bila angažovana i „zlatna pera“ Politike, to se ipak nije dogodilo.
EFEKTI: Zahvaljujući Savetu za štampu, nije se smanjio broj kršenja Kodeksa novinara. Naprotiv. Dnevno praćenje medija pokazalo je da broj etičkih prekršaja neprekidno raste. Međutim, činjenica je da studenti novinarstva danas napune salu kada predstavnici Saveta dođu da im se obrate ili da pred njima održe sednicu. Činjenica je da članove Saveta svakodnevno zovu urednici različitih medija da se s njima konsultuju u vezi sa nekim svojim dilemama. Činjenica je da članovi Saveta stalno daju izjave medijima i objašnjavaju naročito atraktivne „slučajeve“. Činjenica je da se o etici razgovara i misli. Za sada, a posebno u situaciji kada se srpski mediji bukvalno bore za opstanak i protiv političkih, ekonomskih i pravnih pritisaka – to je veliki, ogroman uspeh.
Tamara Skrozza,
novinarka nedjeljnika Vreme i agencije Fonet