Trajne posledice neetičkog medijskog izveštavanja o deci

(Izvor: Danas) – Kada se analiziraju teme o kojima mediji dominantno izveštavaju kada je reč o deci, a to su socijalna briga, pomoć, podrška i zdravlje dece na televizijama, odnosno zlostavljanja, nesreće i nasilje u štampi, lako se može zaključiti da su to uglavnom prilozi u kojima odrasli govore o tome kako brinu ili ne brinu o deci, kako im pomažu (ili odmažu), kako ih štite ili povređuju.

To su prilozi u kojima najčešće nema dece, ona su tema, ali ni o čemu ne govore i to potvrđuje i Istraživanje „Medijska slika dece u Srbiji 2018.“ koje je sproveo Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM). Njih niko ne pita šta oni misle o bilo čemu i šta je njima važno. To je problem koji često zanemarujemo, a od suštinskog je značaja za decu.

Koliko često se prijavljuju prekršaji koji se odnose na decu

Tokom prethodnih sedam godina koliko radi Savet za štampu, primili smo dvadesetak žalbi zbog prekršaja Kodeksa novi­nara Srbije u tekstovima koji su se odnosili na decu. Tako mali broj žalbi je, najvećim delom, posledica toga da pravo na žalbu imaju samo roditelji dece na koju se tekstovi odnose, ili nevladine organizacije, ukoliko su tekstom povređena prava grupe dece, što se retko dešava.

Osim toga, roditelji često nisu ni svesni kakve posledice pojavljivanje u medi­jima može imati na budućnost njihovog deteta, zbog toga je većina tekstova o vrlo osetljivim temama napisana zapravo uz saglasnost roditelja.

Poseban problem je i to što roditelji u najtežim situacijama, recimo kad im pogine dete, u stanju šoka ne mogu racionalno da rasuđuju, a novinari to, zarad senzacionalizma, znaju da zloupotrebe. Naravno, Kodeks izričito zabranjuje zloupotrebu emocija, neznanja ili nedo­voljne moći rasuđivanja, ali se to, nažalost, svakodnevno dešava.

Trajne posledice neetičkog medijskog izveštavanja

U XXI veku sve što se objavi ostaje negde trajno zabeleženo i to nekom detetu može da obeleži ceo život. Mediji o tome moraju posebno da vode računa.

Navešću primer koji to najbolje ilustruje: medij, koji nije tabloid, objavio je pre ne­koliko godina tekst o devojčici čija je majka umrla, a otac se ubio. Objavljeni su svi detalji o tom slučaju, uključujući ime oca i devojčice, adresu, čak i fotografiju kuće.

Dete, koje je tada imalo pet godina, otišlo je u hraniteljsku porodicu, koja je godinama sa psiholozima planirala kada će joj reći šta se dogodilo. Međutim, devojčica sa devet ili deset godina ukuca svoje ime na Guglu i pronađe sve što je objavljeno.

Medij je odmah pristao da taj tekst ukloni, priznali su svoju grešku, koja nije bila posledica ni zle namere, niti želje za senzacionalizmom, ali šteta je već načinjena. U trenutku objavljivanja jednostavno nisu razmišljali o mogućim posledicama po to dete u budućnosti.

Tabloidna uređivačka politika ne podrazumeva kršenje Kodeksa

Vrlo je bitno da novinari i urednici shvate da tabloidna uređivačka politika ne podrazumeva neizostavno kršenje Kodeksa novinara Srbije. Tabloidi postoje svuda u svetu i le­gitimno je da neko ima tabloidnu uređivačku politiku, ali nije dozvoljeno da pri tom krši etička pravila. Zato je edukacija medijskih radnika bitna.

Savet za štampu, kao samoregu­latorno telo, prvenstveno odlučuje o žalbama na objavljene sadržaje, dakle kada je greška već napravljena. Ali naša uloga je i edukativna i zato pokušavamo da svojim odlukama usmerimo medije, da im ukažemo na to šta nije u skladu sa etičkim standardima profesije i šta ubuduće ne bi trebalo da rade.

Neophodna i edukacija publike

Veoma je, međutim, važna i edukacija publike, jer građani imaju pravo da ne budu samo pasivni konzumenti medijskih sadržaja. Imaju pravo da zovu urednika i da kažu „ja ovo neću da čitam“ ili „kako možete da objavite uznemiravajuću fotografiju mrtvog deteta na naslovnoj strani“.

Žalbe Savetu za štampu su jedan od mehanizama koji mogu da koriste, ali bi bilo dobro da se građani više obraćaju i direktno medijima, da bi oni imali povratnu informaciju i da ne bi mogli sve da opravdavaju tvrdnjom da „publika to voli da čita“, posebno ako dobiju sto komentara, pisama ili mejlova sa kritikama i osudama takvog izveštavanja.

Ne treba govoriti samo o tome šta ne sme, već i kako treba

Još jedna bitna stvar je da ne govorimo samo o tome šta se ne sme raditi, već bi trebalo ukazivati i na to kako treba da se izveštava o deci. U suprotnom, možemo da dođemo u situaciju da dece u medijima bude još manje, jer ima novinara koji se ne snalaze u tome, ne znaju kako izveštavati i onda izbegavaju da rade na takvim pričama.

Primera radi, nas u Savetu za štampu često zovu novinari da pitaju da li treba da „bluruju“ lica dece na školskim priredbama i tako prikriju njihov identitet. Oni sigurno osećaju nelagodu zbog toga što nisu sigurni kako bi trebalo. Zato je bitno da nemamo samo preporuke šta ne sme da se radi, već i preporuke šta i kako treba i može da se radi, jer novinari ne bi smeli da odustaju od priča koje se odnose na decu samo zato što se plaše da će napraviti neku grešku.

Piše: Gordana Novaković

www.danas.rs/drustvo/trajne-posledice-neetickog-medijskog-izvestavanja-o-deci