IMAŠ PRAVO (7) – Novinarstvo nije besprizorno tračarenje

(Izvor: Lozničke novosti) Građani koji nisu javne ličnosti dobijaju medijsku pažnju uglavnom kada se nađu u najtežim životnim situacijama, najčešće ne znajući da njihov bol nije “javno dobro” i da etički Kodeks novinara Srbije kao i Zakon o javnom informisanju i medijima definišu i štite njihovo pravo na privatnost
“Posle tragedije rođaci otkrili umalo radosne vesti: Nedavno se udala, ali to nije ono najgore” – ovaj naslov sa jednog portala sačuvan u arhivi LN kao primer tabloidnog beščašća objavljen je pre tri godine i odnosi se na mladu ženu iz Loznice čije smo ime izostavili iz citiranog naslova.

Na stranu to što je naslov čist oksimoron i što po njemu čitaoci ne bi mogli ništa da naslute, osim da se nešto strašno dogodilo nekoj mladoj ženi (trudnica poginula u saobraćajnoj nesreći), ni ostatak teksta ne nudi nijedno logično objašnjenje ni za jednu ni za drugu tvrdnju, a još manje zašto je to sve zajedno važno za bilo koga drugog na ovoj planeti, osim za unesrećenu porodicu. I tako, nekoliko dana zaredom krckala se ta nesreća u očekivanju neke nove koja bi mogla izmamiti nečiju suzu i podići čitanost lista i portala. Nevolja je tim veća što se i danas taj sramni tekst sa fotografijama može naći preko interneta i iznova potresti porodicu i svakog ko je poznavao nesrećnu mladu ženu.
Ovo je samo jedan od mnogobrojnih primera kako mediji zloupotrebljavaju privatnost građana kršeći i zakon i etički kodeks s nečasnim namerama.
Javni interes nije izgovor
U razgovoru za LN, Gordana Novaković, generalna sekretarka Saveta za štampu, ističe da od ukupno deset poglavlja Kodeksa novinara Srbije, čak šest se gotovo u potpunosti odnosi na pitanja etičkog odnosa medija prema građanima, a još jedno delimično – kroz zaštitu autorskih prava.

– Kodeks, ne samo da štiti pravo svih građana na tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno informisanje, nego se i prilično detaljno bavi zaštitom ljudi o kojima mediji izveštavaju. I to pre svega “običnim građanima”, onima koji nisu javne ličnosti, jer je, po Kodeksu, pravo na privatnost javnih ličnosti malo suženo i u određenim situacijama će ga potisnuti javni interes. Balans između javnog interesa i prava na privatnost pojedinca večna je novinarska dilema i nekad je zaista teško povući jasnu granicu. Redakcije se u svojim odbranama pred Savetom za štampu gotovo uvek pozivaju na javni interes, recimo, objavili smo da je radnica u vrtiću obolela od kovida, jer je javni interes da se zna da su deca možda ugrožena, ili objavili smo imena profesora za koje sumnjamo da „vole da se druže sa učenicima“. Nažalost, vrlo često nema opravdanja da se nekome, bez ikakvih stvarnih dokaza, objavi ime i da im se time upropasti život. Još manje se bilo kakvim javnim interesom mogu pravdati bezbrojni detalji ubistava, silovanja, porodičnog nasilja i tragedija, kojih su pune crne hronike, pre svega dnevnih novina (tabloida). Oni se uvek pravdaju time da njihove čitaoce to najviše zanima i sasvim je moguće da su u pravu i da većina ne vidi ništa loše u objavljivanju obdukcionih zapisnika ubijene dece, detaljnih iskaza silovatelja, slikanju sahrana i „propitivanju“ porodice žrtve… Sve dok se to ne desi nekome ko im je blizak. Srećom, sve više građana zna da može da ima pravo na zaštitu od lošeg i neetičnog „novinarstva“ i zbog toga Savet dobija sve više žalbi – ocenjuje Novakovićeva.
Prema njenim rečima, građani se najčešće žale na neistinite infomacije, klevete, glasine, nedokazane optužbe koje su protiv njih iznete, da im je uskraćeno pravo da se čuje i njihova verzija događaja, da im je narušena privatnost.
Medijsko lešinarenje
Tamara Skroza, novinarka Vremena i agencije Fonet, članica je Komisije za žalbe Saveta za štampu od njenog osnivanja. Kao novinarki koja se bavi medijskom etikom, kaže da je najviše pogađa kada kolege krše tačku Kodeksa novinara Srbije koja upozorava na zloupotrebu mentalnog, emotivnog i intelektualnog statusa sagovornika, kao i njegove-njene svesti o moći medija i posledicama koje može da ima zbog toga što govori.

– Deluje suvoparno, ali primeri su više nego ilustrativni. Pre petnaestak godina, novinari su pred kamerom, bez prikrivanja identiteta, s punim imenom i prezimenom razgovarali sa ženom osumnjičenom da je više puta izvršila čedomorstvo – žena koja je očigledno imala nekakav intelektualni deficit ili mentalno oboljenje ispričala je da su joj noću dolazile komšije s kojima je imala seksualne odnose, da bi zatim do u detalje objasnila kako se porađala i kako je potom ubijala i zakopavala svoju decu.
Pre desetak godina, silovana je i ubijena trogodišnja devojčica. Danima su novinari razgovarali s njenom majkom i rodbinom, prenosili najgnusnije detalje, da bi na kraju snimili i intervjuisali baku i majku kako pripremaju odelce koje će obući detetu za pokop.
Konačno, evo i jednog svežijeg primera. Mladu ženu je njen partner više dana držao zatočenu i zlostavljao na potpuno nezamislive načine: terao je da jede sopstveni izmet, izmet njihovog deteta iz pelene, urinirao je po njoj, premlaćivao je i na kraju žigosao na čelu usijanim metalom. U tom stanju, ona je pristala da novinarima „otvori dušu“, da ispriča sve što joj se dogodilo pod punim imenom i prezimenom, da se fotografiše, čak i da se slika s decom. Kada je partner pušten iz pritvora, isti ti mediji objavili su da se ona plaši za svoj život, da bi posle toga nestala iz medija. Ne znam šta se s njom dogodilo, ali slobodno se može reći da je ona bila dvostruko zlostavljana – najpre je to učinio nasilnik, a posle nasilni medij, oba s dugoročnim, sudbinskim posledicama. Jer, kakav život nju očekuje kada je čitava Srbija čitala njenu najdublju traumu i jad? Kada je to ostalo zauvek „zapisano“ na internetu, na fotografijama?
Svakog dana, bukvalno svakog, novinari razgovaraju sa ljudima koji su tek izgubili decu, koji su sahranili nekog bližnjeg, koji su žrtve najgnusnijih krivičnih dela – zaboravljajući pritom da je to najgore medijsko „lešinarenje“, da to pristojan svet ne radi, da je to ZABRANjENO. Ti i takvi ljudi ne znaju kakve mogu biti posledice toga što čine, ne znaju verovatno ni sa kim ni zašto razgovaraju. U tom stanju, oni mogu otkriti nešto čime otkrivaju sopstvenu privatnost, krše pravo na dostojanstvo žrtve, ponekad bukvalno uništavaju svoj i život ljudi oko sebe – ukazuje Tamara Skrozza.
Sve ovo ukazuje na neophodnost da medijska pismenost konačno uđe u obrazovni sistem, jer ono što je skaredno ne sme postati uobičajeno. Novinarstvo je nešto sasvim drugo.

Statistika žalbi
Ukupan broj žalbi o kojima je do sada odlučivala Komisija: 588, od toga je u 399 slučajeva odlučila da Kodeks jeste prekršen, u 126 da nije. Rešeno medijacijom – 71 žalba.
Najviše su se žalili građani (pojedinci) – 485 žalbi, zatim nevladine organizacije – 185.
Najčešće su kršene odredbe iz Poglavlja I – Istinitost izveštavanja – 229 puta, IV -Odgovornost novinara – 196, pa V – Novinarska pažnja – 181, s tim što su veoma retki tekstovi u kojima je prekršena samo jedna odredba.
Najviše žalbi podneto je na Kurir (73), Informer (62) i Blic (59).
Pretpostavka nevinosti
U cilju zaštite ljudskog dostojanstva, kao i nezavisnosti, ugleda i nepristrasnosti suda ili drugog nadležnog organa, niko se u mediju ne sme označiti učiniocem kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravnosnažnosti odluke suda – stoji u čl. 73 Zakona o javnom informisanju i medijima. U poglavlju IV Kodeksa novinara Srbije koje se odnosi na odgovornost novinara stoji: “Novinar je dužan da poštuje pravilo pretpostavke nevinosti i ne sme nikoga proglasiti krivim do izricanja sudske presude”. A u smernicama, između ostalog, bliže je pojašnjeno da ukoliko izveštava o počinjenom krivičnom delu, novinar mora da bude na oprezu da, u razgovoru s eventualnim svedocima, ne obelodani identitet žrtve, odnosno identitet i pravo na pretpostavku nevinosti osumnjičenog čak i u slučaju priznavanja krivice.
Ko ima pravo da podnese žalbu SZŠ?
Svaki pojedinac, organizacija ili institucija, koji su direktno pogođeni objavljenim sadržajem na koji se žale. Ukoliko podnosite prigovor u nečije ime, morate obezbediti pisanu saglasnost te osobe. Žalbu u ime maloletnog deteta mogu podneti roditelji ili staratelji ili neko treći uz njihovu pisanu saglasnost. Ukoliko objavljeni sadržaj povređuje prava određene grupe ljudi, žalbu može podneti organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava. Važno je znati da se prihvataju samo žalbe koje se odnose na sadržaje štampanih medija od čijeg je objavljivanja nije prošlo više od tri meseca, dok se žalbe na sadržaje onlajn medija mogu podneti sve dok su ti sadržaji dostupni javnosti.
Žalbe moraju biti potpisane, podnete u pisanom obliku ili poslate poštom na adrese: Savet za štampu, Kraljice Natalije 28, 11000 Beograd, [email protected] ili [email protected] ili popunjavanjem obrasca na veb-sajtu: savetzastampu.rs
Ukoliko želite, SZŠ može i posredovati između vas i medija na koji se žalite tako da možete predložiti da medij objavi vaš odgovor, ispravku, da vam se izvini ili nešto sasvim drugo.
Usluge SZŠ su besplatne, a medij koji je načinio prekršaj Kodeksa dužan je da objavi odluku Komisije za žalbe.