Ko se plaši Kodeksa novinara još?
(Izvor: Radar) Na godišnjicu masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i Orašju i Maloj Duboni brojni su pokušaji da se sagledaju različiti aspekti događaja koji su do srži uzdrmali i potresli ne samo srpsko društvo. U tim analizama, mediji su nezaobilazna tačka – način na koji su izveštavali, da li su i koliko pomogli da razumemo šta se dogodilo, ili su te procese otežali.
Jedna od analiza dolazi iz samoregulatornog tela, Saveta za štampu, koji u kontinuitetu prati rad štampanih i onlajn medija, pre svega iz perspektive poštovanja Kodeksa novinara Srbije. Iako u svojim redovnim monitorinzima Savet za štampu ukazuje na sistematska kršenja Kodeksa, čini se da je ovaj radikalno teži, kompleksniji društveni događaj umesto radikalno povišene odgovornosti i opreza prilikom izveštavanja, u određenom broju medija samo pojačao uobičajeni nemar, bezobzirnost, manipulacije i dezinformisanje javnosti.
Izveštaj „Studija slučaja: Izveštavanja o masovnim ubistvima u OŠ ’Vladislav Ribnikar’, Malom Orašju i Duboni“ autorka Jelena Petković otvara sumiranjem utisaka i emocija koje su verovatno zajedničke svima koji su pratili medije u prvim danima nakon tragedija:
Atmosferu straha, očaja i neverice zbog nezabeležene tragedije dodatno su podgrevali senzacionalističko izveštavanje, manipulisanje informacijama, obmanjivanje spekulacijama, korišćenje anonimnih izvora o toku istrage čija se verodostojnost ne može proveriti, fokusiranje medijskog izveštavanja na počinioca, „curenje informacija“ o tome šta počinioci zločina navodno govore nakon što su uhapšeni, grafički prikazi i detaljni opisi zločina koji su dodatno traumatizovali građane.
Kako se navodi u izveštaju Saveta za štampu, u medijskom izveštavanju o ovim zločinima prekršeni su članovi Kodeksa novinara Srbije koji se odnose na istinitost izveštavanja, odgovornost novinara, novinarsku pažnju, odnos prema izvorima informisanja i poštovanje privatnosti, ali i Zakon o javnom informisanju i medijima i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti.
Ako je Kodeks novinara neobavezujući dokument, zakoni nisu, a zašto niko nije odgovarao za kršenja zakona – samo je jedno od pitanja na koja nema odgovora.
Analiza medijskog izveštavanja koju je sproveo Savet za štampu u fokusu je imala rad devet štampanih medija sa nacionalnom pokrivenošću (Alo, Blic, Danas, Informer, Kurir, Nova, Politika, Srpski telegraf i Večernje novosti), u periodu od 4. maja do 3. juna 2023. godine.
U preko 2.100 tekstova obuhvaćenih istraživanjem zabeleženo čak 1.101 prekršaj Kodeksa novinara Srbije. Najčešće su kršene odredbe koje se odnose na odgovornost novinara, zatim novinarsku pažnju i poštovanje privatnosti, a potom i one koje se bave istinitošću izveštavanja i odnosom prema izvorima.
Srpski telegraf prednjači sa 250 prekršaja, a za njim slede Informer, Blic, Alo i Kurir sa trocifrenim brojem prekršaja. Nova sa 29, Politika sa 13 i Danas sa samo 4 prekršaja.
Izvor: Savet za štampu
Štampani mediji koji su analizirani takođe imaju i onlajn izdanja, a analize i žalbe koje su stizale Savetu za štampu nagoveštavaju da je Kodeks novinara Srbije češče kršen u tekstovima objavljenim na internetu. Ta činjenica problem neetičkog, neprofesionalnog ponašanja medija čini dubljim, dugoročno kompleksnijim i po posledicama težim, imajući u vidu mogućnost lakšeg deljenja i kruženja sadržaja putem onlajn kanala, aplikacija i društvenih mreža.
Dubinska analiza sadržaja ukazuje na brojne propuste – sve ono što inače ne funkcioniše u domaćim medijima, sada je eskaliralo i poprimilo zloslutniju, bezosećajniju i dramatično neprofesionalniju formu.
Bezobziran i neodgovoran odnos prema privatnim podacima o počiniocima i žrtvama samo je jedan nivo problema koji ogolilo izveštavanje o majskim tragedijama. Kako se navodi u izveštaju:
„Na upozorenja Saveta za štampu i novinarskih udruženja da, po Kodeksu, čak i kada državni organi objave privatne podatke o počiniocima ili žrtvama, kao što su imena ili detalji koji bi ga učinili prepoznatljivim u javnosti, mediji ne smeju da prenose te podatke zbog mogućih posledica po žrtvu ili počinioca ako se njihov identitet otkrije, mediji nisu reagovali. Upozoravajući medije, ali osvrćući se i na ponašenje zvaničnika, predstavnici novinarskih udruženja su ukazivali na neophodnost istrage povodom ove greške.
Odgovornost predsednika nikada nije utvrđivana, dok je u martu ove godine poverenik za zaštitu podataka o ličnosti utvrdio da je Milić poštovao Ustav i Zakon i da nije otkrio identitet dece. Kao jedini krivci su označeni mediji, koji su taj spisak učinili dostupnim javnosti i time prekršili Zakon o javnom informisanju i medijima.“
Izveštaj Saveta za štampu zaključuje da je jedan od glavnih problema medijskog izveštavanja „curenje informacija“ iz institucija, često informacija koje nisu ni od kakvog javnog interesa, a koje su neproverljive i dodatno uznemiravaju javnost.
Kodeks novinara Srbije jasno navodi da mediji poseban obzir moraju pokazati prema maloletnicima.
Maloletnici se, po pravilu, mogu intervjuisati jedino u prisustvu ili uz saglasnost roditelja odnosno staratelja.
Novinar ne sme da zloupotrebi njihovu dobronamernost ili neznanje.
Informacije dobijene od lekara, socijalnih radnika, vaspitača, i tako dalje, a koje direktno ili indirektno upućuju na identitet maloletnika, ne smeju da budu objavljene.
Izvor: Kodeks novinara Srbije
Nažalost, i u ovom segmentu registrovan je ogroman broj prekršaja, oličen u plasiranju razgovora sa prestravljenom i istraumtizovanom decom, kao i sa roditeljima koji su čekali ispred škole, svi u stanju šoka, bola i neopisive traume. Na naslovnim stranama dnevnih listova u Srbiji, 4. maja, mogla su se videti imena žrtava, ime i prezime i fotografija počinioca zločina, fotografije hapšenja, fotografije uplakanih roditelja i dece i naslovi često zasnovani na neproverenim i netačnim informacijama, opisi scena zločina, nagađanje motiva, navodni iskazi počionica zločina – što su jasna kršenja Kodeksa novinara Srbije, navodi se u izveštaju. Činjenica da je reč o naslovnicama koje su izložene pogledima svakoga, pa i dece, dodatno situaciju čini težom.
Oslanjanje na neimenovane, anonimne izvore u slučaju izveštavanja o ubistvima u Ribnikaru, Orašju i Maloj Duboni vrlo često je bilo osnovni nosilac tekstova. Osim nemogućnosti da se takve informacije provere ili pronađu utemeljenje u autoritetu i pouzdanosti sagovornika, ova vrsta sadržaja poslužila je i za plasiranje sadržaja koji se može svrstati u teorije zavere.
Upravo te teorije zavere, koje potiču od takvih „anonimnih izvora“ dodatno viktimizuju i porodice žrtava i štetno utiču na celokupno društvo. Ovakvo izveštavanje može da utiče na percepciju javnosti i može da ima uticaj na pristup pravdi i za žrtve i za počinioca zločina, navodi se u izveštaju Saveta za štampu.
Konačno, izveštaj se osvrće i na izveštavanje sa sahrana koje je postalo čest sadržaj novinarske tabloidne prakse u Srbiji, naročito kada su žrtve deca i mladi.
Odnos prema žrtvama i njihovom porodicama, kada ih mediji fotografišu u najranjivjim i najtragičnijim momentima u životu, a od ožalošćene rodbine i prijatelja traže „izjavu za novine“, prevazilazi neprofesionalno novinarstvo i ulazi i u domen nepoštovanja osnovnih ljudskih vrednosti, zaključuje se u izveštaju. U vezi sa ovom temom je i aktuelna javna rasprava o Predlogu izmena Kodeksa novinara Srbije, odnosno predlog da deo poglavlja 5. Kodeksa – Poštovanje dostojanstva – postane i odredba da novinar ne izveštava sa sahrana, osim u slučaju visokoprofilisanih javnih ličnosti.
Imajući u vidu sve podatke i nalaze predstavljene u izveštaju, može se zaključiti da je stavljajući profit, čitanost i klikabilnost ispred interesa građana i publike, najveći broj medija bio imun na pozive strukovnih, profesionalnih udruženja da postupaju odgovorno – prema žrtvama, porodicama pogođenim tragedijom, celokupnoj javnosti.
Savet za štampu je predstavio i niz preporuka za izveštavanje o događajima koji zbog svoje težine i posledica po čitavo društvo zahtevaju povećanu novinarsku pažnju, profesionalizam i apsolutni imperativ brige o dobrobiti javnosti.
Tako se medijima sugeriše da prilikom izveštavanja ukažu na moguće uzroke tragičnih događaja kako bi se sprečile slične tragedije u budućnosti.
Sadržaji uznemirujućeg sadržaja nikako ne bi smeli da se pojavljuju na naslovnim stranama. Mediji se moraju oslanjati na činjenice i proverene informacije, bez spekulisanja, insinuacija ili neutemeljenih stavova vezanih za motive i uzroke zločina. U svojim preporukama, Savet za štampu podseća i da prenošenje sadržaja sa društvenih mreže ili iz drugih medija ne ukida odgovornost novinara. Konačno, Savet za štampu prepoznaje neophodnost kontinuirane edukacije medijskih radnika o specifičnostima izveštavanja u ovakvim situacijama, kao i potrebi za ekspertskom podrškom.
Preporuke sa drugih tržišta
Pitanjima medijskih izveštavanja o tragičnim događajima, među kojima su masovna ubistva u školama, nažalost, previše česta pojava, bavili su se i istraživači i medijski radnici proteklih decenija širom sveta. Iz različitih istraživanja, ali i analiza medijskih praksi, proizašao je niz smernica za izveštavanja o događajima koji nepovratno menjaju čitave zajednice, društva, a pre svega porodice i neposredno pogođene.
Jedna od najpoznatijih kampanja je „Nemoj ih imenovati“, koja je pokrenuta u Sjedinjenim Državama u saradnji nevladinih organizacija i FBI-a. Projekat je imao za cilj da utiče na smanjivanje potencijalnih imitacija pucnjava koje mogu biti izazvane neprilagođenim izveštavanjem medija. Suština kampanje je minimiziranje imenovanja i opisivanja izvršilaca krivičnih dela uključenih u masovne pucnjave, ograničavanje senzacionalizma i ukidanje emitovanja izjava ili video-snimaka počinilaca zločina. Pokretači projekta „Don.t Name Them“ navode da je objavljivanje imena i likova važno da bi počinioci bili privedeni pravdi – ali, da nakon toga oni ne bi trebalo da budu deo priče, već je pažnju potrebno usmeriti na priče o žrtvama, herojima i zajednicama koje se okupljaju da pomognu porodicama da ozdrave.
Džejms Komi, direktor Federalnog istražnog biroa, sledio je sličnu strategiju u opisivanju pucnjave u Orlandu 2016. godine i po mnogima je to bio ključan zaokret u načinu izveštavanja o ovakvim događajima:
„Primetićete da ne koristim ime ubice i trudiću se da to ne radim. Deo onoga što motiviše bolesne ljude na ovakve stvari je neka izvrnuta predstava o slavi ili prepoznatljivosti, a ja ne želim da budem deo toga zbog žrtava i njihovih porodica. Ne želim da drugi izopačeni umovi misle da je ovo put do slave i priznanja.“
Istraživanja, takođe, sugerišu da bi jedna od strategija izveštavanja trebalo da bude i izbegavanje detaljnih opisa razloga za postupke okrivljenih napadača. Kada mediji opisuju navodni motiv pucnjave, možda nehotice ukazuju na sličnosti između ubica i drugih pojedinaca – tako, recimo, tvrdnja da se strelac osvetio nakon godina maltretiranja može prikazati masovnu pucnjavu kao jednu moguću opciju odgovora za pojedince koji doživljavaju maltretiranje i imaju slično poreklo ili društvene i životne kao i napadač. Dubinski opisi obrazloženja mogu poslužiti ne samo za informisanje, već i za povećanje verovatnoće imitacije.
Ista studija kao preporuku navodi ograničavanje događaja za štampu uživo neposredno nakon masovne pucnjave. Dramatična digitalna rekonstruisanja zločina, takođe, nisu poželjna, već se sugeriše izveštavanje svedeno samo i isključivo na šture činjenice o događaju, bez senzacionalizma, upotrebe zapaljivih, dramatičnih opisa i pojmova. Svaki oblik pretvaranja vesti u neku vrstu reality događaja ne doprinosi javnom interesu.
Prilikom izveštavanja o tragičnim događajima kakvi su bili masakri u „Ribnikaru“, Malom Orašju i Duboni, mediji bi morali da se vode pitanjima – šta će pomoći građanima da razumeju ne samo ovaj dan, već i da ga sagledaju u širem uglu? U oblikovanju svojih priča, mediji mogu izabrati epizodični ili tematski pristup, pri čemu ovaj drugi može biti važniji i efikasniji u omogućavanju publici da razume kontekst događaja, politički, kulturni, pa i istorijski okvir, te da jasno prepozna pravce odgovornosti i mogućih rešenja.
Konačno, istraživači prepoznaju pet osnovnih etičkih problema za novinare prilikom izveštavanja o masovnim ubistvima:
Svedoci – oslanjanje na neproverene informacije od svedoka – koji su još uvek u šoku – može dovesti do dezinformacija.
Ugrožavanje dobrobiti javnosti i pogođenih porodica – neopravdani detalji o zločinima koji su oblikovani senzacionalistički samo dodatno traumatizuju društvo.
Uticaj na povećanje imitacija – preveliki broj informacija o životnim okolnostima, aktivnostima napadača pre ili tokom zločina, prenošenje ličnih materijala povezanih za ubistvima, povećavaju opasnost od imitacije i ponavljanja zločina u kratkom vremenskom roku.
Uključenost svih perspektiva – sagledavanje događaja iz različitih perspektiva pomaže konteksutalizaciji i može sprečiti stvaranje štetnih zabluda, stigmatizovanja ili osnaživanje stereotipa i predrasuda o određenim društvenim grupama.
Nedostajuće informacije i kontinuitet izveštavanja – medijsko pokrivanje kriznih događaja neposredno nakon njega odvija se ponekad stihijski, uz neminovno, ponekad nekritičko filtriranje informacija. Neprekidni dotok novih vesti kod publike, posebno u pogođenoj zajednici, može stvoriti stanje serijske traume. U selekciji i načinu plasiranja informacija neophodno je da mediji pronađu balans između neumoljivosti informativnog toka, oslonjenosti samo i isključivo na relevantne informacije i neprekidne brige o emocionalnoj dobrobiti celokupne zajednice.
Autorka: Ana Martinoli