Medijska scena u Srbiji: Neetičko izveštavanje, nekažnjivost ubistva novinara, nepostojanje medijskog pluralizma

Bez pozitivnog pomaka od usvajanja novih medijskih zakona

U oktobru 2023. godine usvojeni su novi  Zakon o javnom informisanju i medijima (ZJIM) i Zakon o elektronskim medijima.

O tome šta bi izmene ovih zakona mogle da donesu govorilo se na debati u organizaciji Centra za razvoj lokalnih medija „Medijska strategija i medijsko zakonodavstvo – kakve nas promene očekuju?”, održanoj u maju prošle godine. Šta su o izmenama rekli Saša Mirković, profesor Fakulteta za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum, bivši državni sekretar i pomoćnik ministra u Ministarstvu kulture i informisanja Vlade Republike Srbije,  Miloš Stojković, advokat i stručnjak za medijsko pravo, i Rade Veljanovski, profesor Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, pročitajte na LINKU.

Jedna od važnih izmena ZJIM tiče se Saveta za štampu. Naime, jedan od uslova za učešće medija na konkursu za projektno sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa trebalo bi da bude prihvatanje nadležnosti Saveta za štampu, samoregulatornog tela za štampane i onlajn medije.

Novi Pravilnik o sufinansiranju projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja prvi put je predvideo i obavezu stručne službe organa koji je raspisao konkurs da od Regulatornog tela za elektronske medije (REM) i Saveta za štampu pribavlja podatke o merama izrečenim medijima zbog kršenja profesionalnih i etičkih standarda.

Tamara Skrozza za Boom 93 kaže da se od usvajanja novih medijskih zakona ne vidi nikakav pomak na bolje kada je medijska scena u pitanju, ali da to nije ni očekivano.

“Mi smo i do sada imali pristojne medijske zakone, koji nisu na pravi način implementirani, u kojima su pronalažene rupe. Prosto, ti su se zakoni kršili, kao što se krše i ovi, i ja mislim da je naša medijska situacija takva da je zakonima nju nemoguće popraviti”, smatra Skrozza. 

Veran Matić rekao je kako se navedeni zakoni primenjuju sporadično i selektivno, te da nismo imali priliku da se uverimo u korinost za novinare i medije novih rešenja zakona.

“I dalje kasni praktična primena Medijske strategije. Poboljšanja vezana za projektno sufinansiranje – izigravaju se drastičnim smanjenjenjem budžeta u brojnim pojedinim lokalnim samupravama. Uz to, više od polovine lokalnih samouprava nije ni raspisalo konkurse iako su po zakonu bili obavezni do prvog maja. U proteklih godinu dana, Ministarstvo za informisanje i telekomunikacije, više od šest meseci radilo je u tehničkom mandatu”, kaže Matić.

Tamara Skrozza ne misli da će nova odredba u Pravilniku o sufinansiranju poboljšati medijsku scenu, već, naprotiv, da će napraviti probleme Savetu za štampu.

“Ja sam bila protiv toga zato što su ti podaci već nekako uzimani u obzir i u dosadašnjem radu Komisije za sufinansiranje, ukoliko su to članovi želeli. Dakle, oni su mogli da prilože i te podatke – koliko je i kada i da li uopšte medij bio pred Savetom za štampu. Sada, kada je to ušlo u pravilnike i ušlo o u norme, to dobio potpuno drugu dimenziju i Savet za štampu je zbog toga već bio na meti silnih udara”, rekla je Skrozza.

Kako dalje navodi, govorilo se da se Pravilnikom o sufinansiranju uzima u obzir i medijski monitoring koji radi Savet za štampu, što nije tačno. Uzimaju se u obzir samo odluke Komisije za žalbe. 

“Osim toga imali smo u jednom trenutku, a ja očekujem da će toga biti još, povećanje broja žalbi onih koji žele da odstrane konkurenciju iz sufinansiranja, pa su se, recimo, mediji međusobno tužili ili je vladajuća stranka tužila medije, posebno na lokalu, tako da ja očekujem da će takvih slučajeva biti više. I to na neki način samo zagađuje medijsku scenu, ne poboljšava ni na koji način”, kaže Skrozza. 

Njeno mišljenje je da bi kršenje profesionalnih standarda trebalo da se podrazumeva kada se priča o sufinansiranju, ali, kako kaže, nažalost to nije situacija.

“Imali smo onu čuvenu priču da je jedan tabloid poznat po tome što redovno krši profesionalne standarde, dobio silan novac u jednoj lokalnoj sredini uz obrazloženje da oni znaju da oni krše standarde, ali da im daju novac kako bi se popravili”, navodi Skrozza. 

Neetičko izveštavanje o tragičnim događajima

Godinu za nama obeležila su dva masovna ubistva, a početak ove godine nestanak i ubistvo devojčice Danke Ilić. Kada su u mediji u pitanju, bili smo svedoci neetičkog izveštavanja. U određenim momentima ne samo da je izostalo poštovanje Kodeksa novinara Srbije već je izostala i ljudskost. 

“Ova dva masakra i ubistvo devojčice zaista su narušili ugled novinarske profesije, a tu pre svega mislim na ovaj drugi slučaj, dakle devojčice ubijene nedavno, jer je u tom slučaju bilo prekršeno zaista sve što je moglo da se prekrši”, ističe Skrozza. 

Kada je u pitanju Kodeks, Skrozza navodi da je kršeno pravo na dostojanstvo žrtve, pravo na privatnost porodice, razgovaralo se sa ljudima koji nisu u emotivnom i mentalnom stanju koje bi podrazumevalo sposobnost komunikacije s medijima i svest o posledicama svog delovanja, pretpostavke su tretirane kao činjenice, bilo je curenja iz istrage, bilo je mnoštvo uznemirujućih detalja i iznad svega ozbiljno su optuživani roditelji devojčice bez ikakvih dokaza. 

“To su otprilike sve tačke koje su i mogle da budu prekršene u tom slučaju. I to je izveštavanje koje ni u jednom trenutku nije bilo u skladu sa profesionalnim kodeksima i koje je zapravo pokazalo u kakvom stanju su domaći mediji”, rekla je Skrozza. 

Ona dalje navodi da je situacija drugačija kada je u pitanju u Ribnikaru i u Malom Orašju i Duboni. I tu je, prema njenim, bilo kršenja Kodeksa tokom cele godine, ali da da su u tom slučaju zapravo najodgovorniji državni organi koji su imali ozbiljne propuste i koje su onda mediji dalje obrađivali, što se pretvorilo u profesionalne greške. 

“Recimo, prvog dana zločina u Ribnikaru, policija je satima čekala da objavi imena ubijene dece. Roditelji su išli ulicama, to iz njihovih svedočenja znamo, tražili spas, tražili informaciju, a tu su se sa njima na ulici nalazili i novinari, tako da je bilo obilja razgovora sa roditeljima koji ne znaju da li su im deca živa ili nisu, obilja razgovora s decom. Ja lično znam urednike koji su slali novinare da hvataju porodice i da razgovaraju s njima. Dakle, to je bio propust policije”, kaže Skrozza. 

Propuste su imale i socijalne službe, budući da je bilo odlivanja podataka iz ustanova u kojoj je smešten maloletni ubica. 

“Imamo godinu dana izveštavanja o tome kako on frizuru nosi, šta mu fali od hrane, da li se sprema za novu godinu, kako je proveo rođendan i tako dalje, to je nedopustivo”, ističe Skrozza. 

Dalje je navela situaciju sa sukobom između saveta roditelja i roditelja streljane dece, do koga, kako kaže, u startu ne bi došlo da je vlada radila svoj posao, da se neko bavio odgovornošću za ono što se dogodilo i da je situacija u školi bila normalna.

“Svaki deo izveštavanja o ribnikaru je zapravo bio izveštavanje o rupama u sistemu i o propustima u sistemu”, kaže Skrozza.

Ipak, navodi da to ne abolira medije za sve što su radili. 

“S druge strane, ja mislim da je izveštavanje, znajući kako naši mediji izveštavaju, moglo da bude i gore. Da su mediji izveštavali o Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju kao što izveštavaju o Danki Ilić, pa ja ne ne znam kako bismo mi to svi preživeli. Tako da nije nikako bilo dobro, ali moglo je da bude i gore. Što se tiče Danke Ilić, to je katastrofa. Prekršena je nezavisnost Kodeksa, prekršeno je pravilo da novinar mora da bude empatičan, da mora da bude čovek”, smatra Skrozza.

Određene informacije koje su odavali državni funkcioneri predstavljale su problem u oba ova slučaja.

“Državni funkcioneri nisu nadležni da daju informacije na konferencijama za novinare, kada su u pitanju krivična dela. Trećeg maja imali smo prvo načelnika policije, koji jeste nadležan da daje informacije, ali koji je preterao u davanju informacija, pa je čak i sam rekao: ’Ja znam da mi sad kršimo zakon, ali…’ E pa nema ’ali’. Ne može načelnik beogradske policije da daje te podatke koje je on dao, a odmah posle njega govorio je Aleksandar Vučić, koji je opet sa svoje strane dao informacije koje je bilo nedopustivo da da. Mediji su direktno prenosili te konferencije za novinare i tu se nije moglo ništa”, rekla je Skrozza.

Međutim, kasnije nije trebalo da mediji prenose ono što su funkcioneri izgovorili. 

“N1 nije prenosio ono što je rekao Aleksandar Vučić, uz obrazloženje da to nije u skladu sa standardima, a svi ostali su preneli sve. I onda smo došli čak i do imena dece koje su bila, navodno, na spisku onih koji bi trebalo da budu ubijeni. Tako da, mislim, to je jedno pravilo koje se u toj situaciji pokazalo kao bitno, a koje mediji uopšte ne poštuju, a to je da ne objavljujemo stvari koje izgovaraju državni funkcioneri ukoliko one nisu u skladu sa profesionalnim standardima. Dakle, ako Vučić izgovori nešto što nije u skladu sa profesionalnim standardom medija, ti to ne objavljuješ“, objašnjava Skrozza. 

Aleksandar Vučić bio je taj koji je u slučaju Danke Ilić saopštio da je ona ubijena.

“Mi nismo mogli da izbegnemo da kažemo da je on rekao to, ali trebalo se pozabaviti s kojim pokrićem je on takvu izjavu dao – ko je to njemu rekao, zašto je baš njemu rekao, kako je njegova nadležnost bila, kako je on i na koji način prekršio ustav u tom slučaju”, smatra Skrozza.

Ubistva novinara ostaju nekažnjiva

Nakon 25 godina od ubistva novinara Slavka Ćuruvije Apelacioni sud u Beogradu objavio je presudu po kojoj su okrivljeni za njegovo ubistvo, Radomir Marković, Milan Radonjić, Miroslav Kurak i Ratko Romić, oslobođeni krivice.

“Dvadeset pet godina posle ubistva, deset godina posle početka suđenja za ubistvo i posle dve prvostepene presude na 100 godina zatvora, Apelaciono veće je donelo oslobađajuću presudu. Poruka je direktna i jasna. Ubistva novinara ostaće i dalje u potpunosti nekažnjiva”, kaže Veran Matić. 

On je naveo da je u periodu kada je objavljena konačna i oslobađajuća presuda i Tužilaštvo za organizovani kriminal vratilo predmet ubistva Milana Pantića Višem tužilaštvu u Jagodini, čime se, kako kaže, smanjuju šanse da se ovo ubistvo razreši kroz efikasnu i brzu istragu i da dobije sudski epilog. 

“Nekažnjivost ubistva u Srbiji je na žalost stopostotna. To je, naravno, loša poruka novinarima i medijima, ali već je teška situacija pa su ovakve poruke, očekivane”, smatra Matić.

Kako je Udruženje novinara Srbije saopštilo u Proglasu povodom Svetskog dana slobode medija, u godini između dva Svetska dana slobode medija navršilo se i 30 godina od nerasvetljene smrti novinarke „Duge“ Radislave Dade Vujasinović. Posle 30 godina nastupila je apsolutna zastarelost gonjenja za krivično delo ubistva.

Novinari suočeni sa brojnim pritiscima i napadima

Kako se navodi u proglasu UNS, u 2023. godini evidentirali su ukupno 140 slučajeva pretnji, pritisaka i napada na novinare, a negativan trend nastavio se i u 2024. godini. U prva tri meseca UNS je zabeležio 33 slučaja ugrožavanja novinara i medija. Prema NUNS-ovoj Bazi napada na novinare, u 2023. godini zabeleženo je 183 napada, a od početka ove godine 36.

Mnogi novinari napade ne prijavljuju. 

“Po slučajevima koje znam siguran sam da ima puno slučajeva koji se ne prijave: sve manje sa tim razlogom da neće institucije raditi svoj posao, ali ima i drugih razloga. Komplikovan sistem prijavljivanja u tužilaštvu i policiji, osećaj da će se izgubiti puno vremena u sudskom procesu, uznemirenost koja prati ostvarivanje pravde. Ima slučajeva u kojima se ne prijavljuju pretnje pa i one drastično da se ne bi dodatno uznemiravala porodica jer je teško sačuvati anonimnost u okviru procesa prijavljivanja i eventualnog suđenja”, navodi Matić.

Ističe da je zbog svega toga jako važna podrška medijske zajednice, snažna solidarnost i praktična pomoć, uz saglasnost novinarki i novinara koji su izloženi pretnjama.

Verana Matića pitali smo koliki je izazov novinarima u Srbiji da u ovakvoj atmosferi izveštavaju profesionalno i nezavisno i koliko ovakva atmosfera odvraća ljude od novinarstva.

“Novinarstvo u Srbiji godinama već gubi supstancu, iako je sve više medija, sve je manje onih koji profesionalno izveštavaju, koji se bave programima vezanim za javni interes. Isto tako, sve je manje novinara koji profesionalno rade svoj posao. Profesija je rizična, potplaćena, sa puno nesigurnosti vezanih za posao. Pritisci su nešto što je postalo normalnost. Društvene mreže prepune lažnih vesti, poluinformacija, simuliraju medijsku sferu i publika je sve više zbunjena, sve se više prepušta toj simulaciji kao izvoru”, kaže Matić. 

On navodi da novinarke i novinari kojima se preti ne odustaju, ali veruje da njihove sudbine novim generacijama novinara sugerišu da je bolje da svoje znanje koje su stekli i veštine iskoriste na drugim radnim mestima a ne u medijima.

“Taj gubitak supstance biće skupo plaćen, jer će se potpuno redefinisati medijska sfera, a od zaštite javnog interesa neće ostati ništa”, smatra Matić.

Novinarima je 24 časa dostupnabesplatna SOS linija. Razvijen je i mehanizam kontakt tačaka u policiji, koje su zadužene za komunikaciju sa novinarima čija je bezbednost ugrožena.

“Besplatna SOS linija 0800 100 115 zaživela je i vezana je za rad Stalne radne grupe za bezbednost novinara, iako je vodi ANEM. I ja sam operater, mada me još uvek više novinara kojima se preti ili su napadnuti zovu na privatni broj telefona koji imam tridesetak godina pa ga svi imaju”, navodi Matić. 

Prema njegovim rečima, kako bi povećali stepen poverenja između novinara i medija i tužilaca i policije, ANEM organizuje svakog meseca sastanak SRG u drugom gradu, obično tamo gde je veći broj prijava pretnji ili nerešenih slučajeva i paralelno radimo treninge za bezbedno izveštavanje.

“Takvi sastanci vrlo su korisni jer u svakom mestu postoje posebnosti kada je reč o položaju medija i novinara, i onda nam je lakše da razumemo i rešavamo probleme”, kaže Matić.

Navodi da je jako uočljivo da često novinari ne poznaju pravni sistem i procedure, a da tužilaštvo i policija ne razumeju način funkcionisanja medija i novinarski posao. 

“Ova komunikacija pokazala se kao vrlo korisna. Bilo je slučajeva da tužioci ostaju na treninzima za bezbedno izveštavanja jer su na taj način dobili nova znanja i informacije. Jako je važno unapređivati ovaj sistem, činiti ga još efikasnijim. Posebno kada je reč o stvaranju mehanizama za prevenciju, da institucije reaguju onda kada se nazire mogući problem, pretnje i napadi”, rekao je Matić.

Apelacioni sud doneo je osuđujuću presudu u slučaju paljenja kuće Milana Jovanovića, što pruža nadu da napadi na novinare ipak mogu da budu kažnjivi.

“Kada se dogodio ovaj napad na živote Jele Deljanin i Milana Jovanovića, Stalna radna grupa je zahtevala skoro svakodnevno izveštavanje o radu policije i tužilaštva, podstičući ih da što pre razreše ovaj drastičan slučaj jer su paljevine veoma teške za rešavanje upravo zbog toga što se vatrom uništavaju i dokazi. Paralelno smo se okupili oko akcija solidarnosti, za privremen smeštaj, a potom i za prikupljanje novca za obnovu kuće. Tada je skupljeno polovina neophodna za osnovne radove kako bi mogli da se vrate u kuću a naknadno druga polovina koja je pomogla da se celokupna kuća i garaža renoviraju. Bili smo uvek tu za porodicu”, navodi Matić.

Kako kaže, tužilaštvo i policija su brzo razrešili slučaj, podignuta je optužnica, a početkom suđenja počele su i opstrukcije zbog čega je tek posle pet i po godina se došlo do pravosnažne presude. 

“Medijska zajednica je pratila ovo suđenje za povećanom pažnjom. Tužilac Milovanović je bio vrlo proaktivan i sa advokaticom Anom Matić zastupali su sa sigurnošću optužnicu. Prisustvo medija je izuzetno važno. Istinito, široko i objektivno informisanje, nadgledanje procesa i reagovanje na opstrukcije važan je deo suđenja. Pokazalo se to kao veoma važno u slučaju presuda koje su postignute u Vranju, u slučaju OK radija. Dve osuđujuće presude na kaznu zatvora, takođe su deo upravo te aktivnosti i Stalne radne grupe za bezbednost novinara i solidarnosti”, navodi Matić. 

Zaključuje da onoliko koliko se sami potrudimo, budemo solidarni i dosledni u podršci, svima –  i savesnim policajcima i tužiocima, sudijama, i našim koleginicama i kolegama – uspećemo i u savladavanju nekažnjivosti pretnji i napada na novinare.

Nepostojanje medijskog pluralizma – urušavanje medijske pismenosti

Dužnost pružaoca medijskih usluga propisana Zakonom o elektronskim medijima jeste da “doprinesu podizanju opšteg kulturnog i obrazovnog nivoa građana”.

Ipak, kako je Cenzolovka pisala kada je nacrt  Pravilnika REM-a bio na  javnoj raspravi, iz njega je izbačena obaveza televizija da petinu njihovog sadržaja čine dečji, naučno-obrazovni, dokumentarni i kulturno-umetnički program.
Kako kaže Tamara Skrozza, za nju je to samo ozvaničenje već postojećeg stanja.

“Mi imamo već godinama televiziju Happy, koja je registrovana kao televizija za emitovanje dečijeg programa, a koja ima samo rijalitije i jezive informativne programe, tako da ta priča o petini sadržaja dečijeg, naučno-obrazovnog, dokumentarno-kulturno-umetničkog – to mi nemamo već godinama. Ovo je samo ozvaničanje stanja. Ja mislim da čak nisu morali ni da ozvaniče to stanje, ali  eto ozvaničeni suNe znam zašto se ljudi toliko čude svemu ovome. Ponašanje REM-a je inače skandalozno i ovo je samo jedna u nizu skandaloznih odluka. Naravno, da ne govorim da to ima fatalne posledice po našu medijsku scenu, po naš obrazovni sistem, po našu pismenost i po naše društvo uopšte”, kaže Skrozza. 

U Srbiji je registrovano više od 2000 medija. Ipak, veliki broj medija ne znači i medijski pluralizam. 

“Ovaj broj ne znači medijski pluralizam, ovoj broj znači medijsko besmišljavanje. Dakle, ako imate više od 2000 medija, a nije vam potrebno više od 500, to znači da neko ciljano pravi medije da bi potpuno devalvirao njihov značaj, ono što oni izgovore, kažu, smatraju, ukazuju, emituju, prave i tako dalje. Naš rad je apsolutno obesmišljen i stavljen u kontekst političkog i raznih drugih delovanja, tako da mislim da to nema veze sa medijskim pluralizmom. Imamo jednu duboko podeljenu medijsku scenu kao što imamo duboko podeljeno medijsko društvo. Tu svako ima svoje novine, svoje televizije, medije koje prati”, kaže Skrozza.

Kako ističe, pluralizma nema ni u medijskom smislu, ni u društvenom smislu, ni u smislu svakodnevice. 

“Dakle, mi smo zaboravili da razgovaramo, zaboravili smo na činjenicu da razni ljudi imaju razna mišljenja o raznim stvarima, vrlo smo isključivi i mislim da ova situacija sa 2000 besmišljenih medija samo to pospešuje”, smatra Skrozza.

Mediji su obezvređeni i obesmišljeni, a ideja je, prema njenim rečima, da se građani, birači, učine još medijski nepismenijima nego što jeste. 

“Kada vi imate jednu ogromnu ponudu besmisla, što je uglavnom u našim medijima, ogromnu ponudu nečega što je primitivizam, što nije u javnom interesu, vi onda zapravo nemate medije u pravom smislu te reči. Ako imate takve medije, onda imate građane koji su medijski nepismeni, ako su medijski nepismeni, onda su i politički nepismeni, i onda vi vrlo lako možete da ih obmanjujete svakodnevno sa TV ekrana, opservirajući neistine, poluistine i svoje konstrukcije, deluzije, vizije, ideje, snove i sve ostalo što nema nikakve veze sa boljitkom njihovog života i što zapravo nazađuje kvalitet njihovog života”, zaključuje Skrozza.

Autorka: Jelena Milenković