Samoubistva u medijima – u borbi za tiraž, žrtve se ne broje
(Izvor: Al Jazeera) – Mnogi mediji u Srbiji o slučajevima suicida izveštavaju senzacionalistički, bez empatije prema porodicama žrtava, kaže novinarka Al jazeere Balkans Anne Marie Ćurčić, koja je i sama doživela to iskustvo.
Postoji li interes javnosti da zna svaki detalj samoubistva nekog nepoznatog tinejdžera ili je prosto reč o beskrupuloznoj borbi za čitanost u kojoj se ne biraju sredstva, pa pojedini mediji istražuju, nekad i široj javnosti nepoznatu, porodicu u kojoj se dogodila tragedija, pedantnije i upornije nego što to čine kad je reč, recimo, o zloupotrebama političara?
Ovo pitanje, indirektno je pokrenula novinarka Al Jazeere Balkans Anne Marie Ćurčić, otvorenim pismom koje je uputila premijerki Srbije Ani Brnabić, nakon serije tekstova objavljenih u pojedinim novinama o samoubistvu dvanaestogodišnjeg dečaka u jednom selu na jugu Srbije.
Kao roditelj, koji je i sam nekoliko meseci ranije doživeo sličnu tragediju, kada je njena starija ćerka izvršila samoubistvo, ukazala je premijerki na nedopustivost takvog načina izveštavanja i pitala je šta će država preduzeti „po pitanju razvijanja sistema specijalizovane podrške ne samo osoba sa mentalnim poteškoćama, već i porodica koje su doživele gubitak zbog suicida”.
Premijerka je odgovorila da stoji na raspolaganju za razgovor na tu temu, ali sve i da vlada usvoji Nacionalnu strategiju zaprevenciju suicida, problem i dalje ostaje u medijima, odnosno njihovom načinu izveštavanja o tome.
Ćurćić: Zašto sam pisala premijerki Brnabić
“Razlog zbog kojeg sam uputila otvoreno pismo premijerki Srbije je neljudski način na koji se izveštavalo o samoubistvu dvanaestogodišnjeg dečaka na jugu Srbije. Postavljam pitanje glavnim urednicima tabloida: Kako ih nije sramota? Da li uopšte razmišljaju u kakvoj se traumi nalazi porodica koja tako izgubi nekog bližnjeg? Taj dečak i njegova porodica danas više nisu tema. Da li se iko pita da li je ta porodica dobila neku stručnu podršku, šta se sa njima dešava?”, kaže Ćurčić i dodaje da je njena porodica “imala sreće”, ako tako nešto uopšte može da se kaže, što su imali neophodnu podršku i znali kome da se obrate za pomoć.
“Moje lično iskustvo je bilo takvo da su tabloidi bili “relativno korektni”, jer pretpostavljam da me neki od tih novinara poznaju makar sa koferencija za medije. I u tom smislu smo moja porodica i ja, uslovno rečeno, imali korektan tretman. Pri čemu, moram da kažem, ja sam pročitala tek manji broj tekstova, nisam mogla da čitam sve”, priseća se Anne Marie Ćurčić, uz napomenu da je, “najblaže rečeno, način na koji se generalno izveštava o ovakvim stvarima skandalozan”.
“Korektan tretman”, međutim, nije podrazumevao izostavljanje detalja kako je izvršeno samoubistvo. A stručnjaci upravo to preporučuju, jer opisi načina izvršenja suicida mogu nekoj drugoj osobi, koja je u krizi i razmišlja o tom činu, dati ideju kako da to učini, možda je čak i podstaći na to.
Ono što dodatno brine je da su detalji takvog čina dostupni samo najbližim članovima porodice žrtve i policiji, pa ipak često završe na naslovnim stranama.
“Ne isključujem mogućnost da su neke porodice možda i voljne da podele tu vrstu informacija. Ali iz ličnog iskustva znam da niko iz našeg neposrednog okruženja ni reč nije rekao na tu temu. Ja sam odbila da pričam o tome, a kontaktirali su me da dam izjavu. I sram ih bilo što su me zvali u tom trenutku. To odsustvo empatije, elementarne ljudskosti je strašno, a da ne govorim o tome da ih apsolutno nije briga kakav će to efekat imati na porodicu”, kaže Ćurčić. “Znaju li da članovi porodice kad natrče na takav tekst ponovo preživljavaju tu tragediju? Nemoguće je opisati taj osećaj. To je svesno ugrožavanje života članova porodice koje su izgubile svog bližnjeg na taj način”.
‘Ljudska nesreća je postala roba’
Sudeći po nekim tekstovima o samoubistvu pomenutog dvanaestogodišnjaka – znaju. Tako jedan od tabloidnih portala navodi da je policija čuvala oca da ne naudi sebi, te da lekari strahuju da dečakova majka, koja je u sedmom mesecu trudnoće, ne izgubi bebu. I posle ovoga sledi podsećanje na detalje iz oproštajnog pisma, još jedne u nizu informacija koje, prema oceni stručnjaka, nisu za objavljivanje.
“Uzmimo drugi primer, ubijenu pevačicu Jelenu Marjanović, o kojoj se piše već dve godine. Da li iko razmišlja o tome da će njeno dete u nekom trenutku pročitati neke od tih tekstova. Kako će to uticati na njega? O tome se ne razmišlja. Kad su takve teme u pitanju, ne može se govoriti o novinarstvu. Ne kažem da o tome ne treba da se piše, ali se kod nas to svelo na klasično lešinarenje. Na žalost, živimo u vremenima, gde je ljudska nesreća postala roba. To se prodaje na tržištu. Što veća tragedija, veći broj klikova”, kaže Anne Marie Ćurčić i dodaje da se do većeg broja klikova može doći i kvalitetom, odnosno da je potrebno da novinari postanu odgovorni za izgovorenu ili napisanu reč.
“Nadležni u državi treba da reaguju, novinarska udruženja treba da reaguju, makar i svaki dan, ako se to ponavlja. Mora se postaviti neka crvena linija i to je oduvek bio moj stav, nezavisno od onoga što se desilo mojoj porodici”, smatra Anne Marie Ćurčić.
Na odgovornost za napisanu reč za sada poziva Savet za štampu, nezavisno regulatorno telo, kojem porodice žrtava samoubistva mogu da se žale zbog neprofesionalnog izveštavanja medija. To, međutim, ne znači da su time rešili problem, jer neki tabloidi ne priznaju nadležnost Saveta, a drugi često ignorišu odluke tog tela.
“Žalbu Savetu za štampu može podneti ili osoba koja je lično oštećena ili neko drugi, ali uz njenu saglasnost. Ukoliko je reč o deci, obavezna je saglasnost roditelja. Postoji mogućnosti i da postupak pokrene neko od članova naše Komisije za žalbe, ali u takvim slučajevima treba biti oprezan, jer ljudi koji su prošli kroz nešto tako tragično često samo žele da o tome prestane da se piše i često ne žele da se žale, upravo da se ceo slučaj ne bi ponovo povlačio po medijima, jer ih to dodatno povređuje“, kaže Gordana Novaković, generalni sekretar Saveta za štampu.
Možda je to i razlog što je broj kršenja novinarskog kodeksa kada je reč o izveštavanju o samoubistvima, znatno veći od broja žalbi članova porodica.
Takmičenje u otkrivanju krvavih detalja
“Neki mediji o takvim događajima izveštavaju senzacionalistički, kao da se takmiče u „otkrivanju“ što krvavijih detalja, iznose najneverovatnije spekulacije, ne poštuju dostojanstvo žrtve, narušavaju privatnost porodice, manipulišu njihovim emocijama i nemogućnošću da racionalno rasuđuju u takvim situacijama, ne pokazujući nikakvo saosećanje. Što je najgore, takvo užasno zalaženje u nečiju intimu nema nikakvog opravdanja u javnom interesu, jer je uglavnom reč o ljudima koji nisu javne ličnosti”, objašnjava Novaković.
“Pre nekoliko meseci su, na primer, mediji u Srbiji danima pisali o mladiću koji je pokušao da se ubije skočivši kroz prozor, objavljivali detaljno kako je to izveo, u kakvom je stanju posle pada, koliko je povređen, spekulusali da je to uradio zbog devojke, prenosili razne priče iz često neimenovanih izvora. Da ne govorim da nisu ni pokušali da ne otkriju njegov identitet. U svakom od tih tekstova je prekršen čitav niz odredbi Kodeksa novinara Srbije. Mladić je preživeo, a vrhunac je da je jedan dnevni list, posle svega, objavio i razgovor sa njim, kako bi im objasnio zašto je to uradio i da li se kaje. Šta mislite kakav će njegov život biti dalje kad svako jednim klikom može da sazna sve to o njemu?”, pita Novaković.
Vladimir Radomirović, predsednik Udruženja novinara Srbije podseća da je nekad u novinarstvu u Srbiji važilo nepisano pravilo da se o samoubistvima ne izveštava.
“To možda nije bilo najbolje rešenje, ali smo iz te krajnosti, gde nisu postojale gotovo nikakve informacije o samoubistvima u zemlji, došli u situaciju koja krši sva pravila novinarstva, gde se zloupotrebljavaju informacije o ljudima koji su počinili samoubistvo, pa čak i kad su deca u pitanju. To svakako nije interes javnosti da saznaje takve detalje, a pogotovo što se time stvara jedna vrsta stigme i dodatnog pritiska na porodicu žrtve, koja, uz sav taj bol koji proživljava, mora da trpi i osudu nepsoredne okoline, ali i šire javnosti, kao porodica koja se navodno “nije starala” o svom detetu”, kaže Radomirović.
On smatra da bi trebalo napraviti jedan konsenzus u medijima, poput onog koji je postojao u nekadašnjoj Jugoslaviji, kada se o samoubistvima nije izveštavalo. “Sada nam je potreban konsenzus da prihvatimo da postoje takve vesti, ali da se dogovore neka pravila kako novinari treba da izveštavaju o samoubistvima, pogotovo o samoubistvima dece”, objašnjava.
Na podsećanje da su u vreme postojanja konsenzusa o kojem priča, dominirali državni mediji, a da danas preovlađuju privatni mediji kojima su gledanost ili tiraž često ispred javnog interesa, pa je pitanje može li se na njih uticati, Radomirović odgovara da se do promena ne može doći preko noći.
Jačanje uloge Saveta za štampu
“Pošto je u toku javna rasprava o medijskoj strategiji Srbije, UNS se zalaže za mnogo veću ulogu Saveta za štampu u regulisanju ovakvih pravila izveštavanja o takvim temama. Ovo je sad i prilika da se razgovara o tome kako ojačati etički integritet medija i ulogu Saveta za štampu čije bi odluke trebalo da poštuju svi državni organi koji raspisuju konkurse za finansiranje medijskih projekata”, navodi Radomirović.
Zato bi, dodaje, o dodeli sredstava trebalo da odlučuju nezavisne komisije gde će većinu članova činiti predstavnici reprezentativnih novinarskih udruženja. “Time bismo dobili garanciju da će novac građana otići medijima koji izveštavaju u skladu sa Kodeksom novinara Srbije, a ne onima koji ga redovno krše, a sada dobijaju milione na raznim konkursima svih nivoa vlasti”.
I potpredsednik Nezavisnog udruženja Srbije Željko Bodrožić smatra da je potrebno vreme da se dođe do promene u toj oblasti i slaže se da je potrebno ojačati Savet za štampu i obezbediti da se odluke tog tela poštuju.
“Deo promena možda će doći kroz proces evrointegracija i ispunjavanje uslova za zatvaranje poglavlja, ali zavisi i od volje vlasti da li žele da stvaraju jedno demokratsko društvo u kojem će postojati velika sloboda izražavanja, ali se i jasno znati šta je sloboda izražavanja, a šta njena zloupotreba”, kaže Bodrožić.
On smatra da reprezentativna novinarska udruženja imaju malo mogućnosti da na to utiču, pošto, kako kaže, uglavnom sakupljaju primerne novinare, koji, “ako baš i nisu toliko nezavisni ili slobodni, bar se ne bave tabloidnim novinarstvom”.
Na pitanje može li profesija sama da se izbori s tim ili treba da se umeša i država, Bodrožić odgovara da profesija može sama da reši neke stvari, ali da država mora da stvori ambijent. “Svima je jasno da se ovo sve pretvorilo u jednu veliku septičku jamu u kojoj smo svi i sve više tonemo”.
http://balkans.aljazeera.net/vijesti/samoubistva-u-medijima-u-borbi-za-tiraz-zrtve-se-ne-broje