Satiranje Saveta za štampu: Završni udarac vlasti u misiji uništavanja kvalitetnog novinarstva
(Izvor: Cenzolovka) – Ako se ima u vidu da su vlast i njeni saradnici iz senke u protekle dve godine učinili sve što su mogli kako bi uništili novinarska udruženja, medijske asocijacije, novinarske grupe, novinarsku borbu i sve što iole miriše na novinarsko – nije nikakvo čudo što je na „višim nivoima“ konačno donesena i odluka o satiranju Saveta za štampu.
Kako sada stoje stvari, najavljena Medijska strategija dozvoliće mogućnost stvaranja novog saveta za štampu, odnosno postojanje više takvih tela. Nezvanično, u njoj se Savet čak i ne pominje eksplicitno, već samo kao „samoregulatorno telo“.
Prethodni nacrt strategije, rađen u sezoni 2017–2018, onaj koji je protivustavno poništio lično Aleksandar Vučić, a stvar takođe protivustavno obznanila Suzana Vasiljević – predviđao je nešto sasvim drugo, a isto toliko pogubno: stvaranje „državnog“ saveta za štampu, nešto poput REM-a za štampane medije.
Smatralo se, valjda, da je zasad unikatni REM toliko pozitivno uticao na medijsku scenu, da je red da se slično telo formira i u svetu štampe kako bi i ona procvetala poput Pinka, Hepija, Studija B i ostalih ponosa i dika.
Pošto još ne znamo kako ova nova strategija zapravo izgleda, u kojoj formi je otišla u Brisel na proveru, i šta sve tačno predviđa – možemo samo da naslutimo kako će zapravo proći Savet i kakva mu je sudba namenjena. Ono što je ipak sasvim evidentno jeste da ovakav kakav je sada – nekome jako smeta. Da li su to nova medijska udruženja, koja nisu ni postojala u vreme osnivanja Saveta; da li udruženja koja nisu reprezentativna, a pretenduju da to budu; da li država kojoj po pravilu smeta sve u čemu sama ne učestvuje, ili nešto sasvim drugo – ovom prilikom nije ni bitno.
Receptura
Bitno je da jednoj od retkih potpuno funkcionalnih medijskih institucija/organizacija visi sekira nad vratom.
Bitno je da se neko – iz samo njemu znanih razloga – nameračio da uništi jedino medijsko telo koje se u pozitivnom smislu pominje u svakom izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije, jedino telo u vezi s kojim nije bilo praktično nikakvih skandala, jedino koje se pokazalo kao jače od svih esnafskih zađevica, jedino koje je preživelo i besparicu, ponekad čak i nemar osnivača, višestruke i višemesečne medijske hajke, i jedino koje je – uprkos svemu tome – sve ove godine istrajavalo praktično nepovređeno.
Ako se u obzir uzme sve to, plus činjenica da su vlast i njeni saradnici iz senke u protekle dve godine učinili sve što su mogli kako bi uništili novinarska udruženja, medijske asocijacije, novinarske grupe, novinarsku borbu i sve što iole miriše na novinarsko – nije zapravo nikakvo čudo što je na „višim nivoima“ donesena i odluka o satiranju Saveta za štampu.
Biće, po svoj prilici, primenjen već viđeni recept: umesto jedinstvenog tela koje su osnovala najveća novinarska udruženja, svako manje udruženje ili asocijacija sada formira svoj savet, o žalbama se odlučuje ne više na jednoj, već na mnogo adresa. Državi dobro, jer je uništila jedino jedinstveno telo koje smo imali, a svaki pojedinačni „savetčić“ ravnopravno konkuriše za budžetsko finansiranje ili traži novac iz nekih drugih kasa. Pored XY novinarskih udruženja, sada dobijamo i XY saveta za štampu – rasulo koje nam je i do sada donosilo samo propast.
Moja kuća
Podrazumeva se da kao članica Komisije za žalbe Saveta za štampu od 2011. do 2018. nisam potpuno objektivna i da – pišući o Savetu – govorim o svojoj kući: o kući u koju verujem, u koju sam verovala od prvog dana, u kojoj sam doživela mnogo toga i lepog i neprijatnog, izgubila mnogo živaca, sve to vreme neprestano verujući u dubok i dalekosežan uticaj onoga što sam gradila zajedno sa još sedmoro članova i članica koji su predstavljali NUNS, UNS, Lokal Press, Asocijaciju medija, sa troje koji su predstavljali javnosti i sa svim onim nebrojenima koji su nam u radu pomagali. Ipak, koliko god bila subjektivna – činjenice su tu, i govore za sebe.
Kada sam pre 16 godina prvi put mladim kolegama držala seminar o medijskoj etici, jedan me je mladić – posle sat vremena predavanja – prekinuo i pitao: „A šta je to etika?“
U godinama koje su sledile svaka priča o medijskoj etici bila je načelna, nedovoljno jasna i – pre svega – retka. Iako smo u međuvremenu došli do zajedničkog Kodeksa novinara Srbije, a Kodeks su (u određenim kontekstima, naravno) počeli da pominju čak i urednici tabloida, iako više nije bilo dileme u vezi sa značenjem pojma „medijska etika“, to je i dalje bila tema o kojoj se nije razgovaralo, koja nije percipirana kao posebno bitna. Sve je to promenio Savet za štampu.
Osam godina od prve sednice Komisije za žalbe, Savet je postao neizbežni deo svake medijske konferencije, njegovi članovi neizbežni sagovornici u prilozima o profesionalizmu, a medijska etika punopravna tema u svakom razgovoru o medijima i medijskoj slobodi.
Ni sramotni tekstovi tabloida, ni pokušaji diskreditacije u medijima koji su se našli pred Savetom, ni višemesečna kampanja u Politici koja nije bila zadovoljna jednom odlukom, pa čak ni osude kolega koje su nas povremeno optuživale da „nepotrebno morališemo“, ne da nam nisu mogle ništa, već su doprinele da se svojim poslom bavimo s još više volje i strasti.
Stotine žalbi, desetine vrlo problematičnih, burne rasprave, odluke koje su privlačile manje ili više pažnje, predavanja na Fakultetu političkih nauka, konferencije za novinare, treninzi s kolegama, medijski nastupi članova Komisije… sve to doprinelo je ugledu i uticaju koji je Savet vremenom stekao.
Pri svemu tome važno je reći da ugled nije izgrađen samo na domaćoj, već i na međunarodnoj sceni. Iskustva smo delili s kolegama iz praktično svih evropskih saveta za štampu, a naši slučajevi obično su bili neuporedivo kompleksniji od onih s kojima su se oni suočavali.
Iako oni nisu imali problema s finansiranjem (za razliku od nas), iako su njihove odluke bez pogovora objavljivali svi mediji o kojima se raspravljalo (što se kod nas nije dešavalo), iako ih niko nije proganjao ili pokušavao da ih degradira, iako su njihovi saveti postojali po sto i više godina, u uslovima neuporedivim s našim – pokazalo se da smo im sasvim dorasli i da imamo predstavnike dostojne svake ozbiljne rasprave o profesionalnim standardima.
Ljudi, žalbe, rezultati
Onaj ko je odlučio da taj i takav Savet, zbog ovog ili onog cilja uništi; da napravi novi, drugačiji, državni ili jednostavno paralelni – zato mora da bude svestan šta tačno uništava.
Jer, Savet za štampu nije samo skup ljudi koji predstavljaju novinarska udruženja i medijske asocijacije i koji odlučuju o tamo nekim žalbama.
Savet je telo koje je medijsku etiku i profesionalne standarde „postavilo na mapu“, i telo zahvaljujući čijem su radu etika i standardi postali ozbiljna tema. Savet je telo koje je preteča onlajn portala koji danas procenjuju istinitost objavljenih medijskih sadržaja, telo zbog kojeg se danas uopšte i govori o Kodeksu novinara Srbije, telo zahvaljujući kojem postoji nada da će mladi novinari o medijskoj etici razmišljati drugačije, bolje i dublje, od svojih starijih kolega.
Za mene lično, Savet su pre svega ljudi koji su kroz njega prošli i svojim učešćem doprineli da svi zajedno nešto saznamo, da proširimo znanja i vidike, uvek se iznova uveravajući koliko je važno to čime se bavimo.
Savet su za mene žestoke rasprave koje sam imala s nekadašnjom urednicom Kurira Marijom Kordić, konstruktivna i uvek izazovna neslaganja s Ljiljanom Smajlović ili Stojanom Markovićem, nezaboravne rečenice Bože Prelevića, antologijski osvrt dragog kolege Nebojše Spaića na tabloide i tabloidne ljude, bliska saradnja s Gordanom Novaković, kao i višegodišnje, mukotrpno, efektno i dugoročno značajno praćenje dnevne štampe s kolegom Petrom Jeremićem.
Savet je za mene slučaj ubijenog dečaka Ervina Bilickog, žalba Bebe Kanački, Vlade Georgieva i niza drugih ljudi – znanih i neznanih, beskonačne rasprave o slučajevima diskriminacije LGBT pokreta, Roma, migranata, Albanaca i Hrvata. Savet su zapisnici sa sednica i obrazloženja odluka koji će jednog dana svakako postati delovi nekih naučnih radova, a koji su zasad „samo“ korisno oruđe kolegama koje tek ulaze u profesiju.
Zbog svega toga, oni koji nameravaju da unište Savet trebalo bi da se zapitaju zašto to zapravo čine i da li im to zaista donosi političku ili bilo kakvu drugu korist.
Oni koji su svojim ćutanjem i učešćem u ovom ili onom telu i radnoj grupi nesvesno doprineli situaciji u kojoj smo sada trebalo bi da konačno ustanu, poviču i urade sve kako bi spasli telo u koje smo svi zajedno uložili toliko truda i koje je na kraju opravdalo i taj trud i to poverenje.
Konačno, oni koji sve ovo gledaju sa strane i čekaju da naprave neki „svoj“ savet, radujući se unapred slomu ovog koji imamo – trebalo bi da se stide. Ako za stid znaju.