Svi predsednikovi ljudi

Dok Obrenovčani padaju u zaborav, mediji u zlato okivaju Novakovo venčanje, a fudbalski fanatici ne mogu da se načude blamaži Brazila od sedam golova, savetnica predsednika Srbije pokazuje radni elan i u vrelim letnjim danima, kada se prosečnom smrtniku samo izležava u debelom ladu. Stanislava Pak Stanković, međutim, nije prosečna i na trideset i kusur stepeni sitno slovo piše, i to nikom drugom do glavnoj urednici „Politike“.

Predsednik se žalio Savetu za štampu da mu „Blic“ svojim netačnim i tendencioznim pisanjem podriva ugled i integritet šefa države. Povod je tekst objavljen u jeku poplava kada se beogradski dnevnik upitao gde je to predsednik dok vodena neman plavi gradove po Srbiji? Pozivajući se na pouzdane izvore iz SNS-a, novine su objavile da je Nikolić tog najgoreg vikenda bio u svojoj Bajčetini gde je prvog dana pekao rakiju, da bi sutradan sa pečenjem ugostio jednog od Vučićevih velikih arapskih prijatelja, koji je tom prilikom obećao 10 miliona dolara za poplavljene.

Da skratimo, Savet je odbacio žalbu šefa države i njegovu tvrdnju da je prekršen Kodeks novinara Srbije, ali se Stanislava Pak uhvatila u koštac sa Ljiljanom Smajlović, predsednicom Upravnog odbora ove nezavisne institucije.
Ne treba biti advokat Politikom gloduru, ona to radi odlično, ali je zapanjujuće odsustvo za realnost predsednikove savetnice. Oponašajući njen stil, mogli bi maliciozno reći: „Videla žaba da se konji potkivaju, pa i ona digla nogu“.

Pakova se sukobila i sa logikom i sa etikom. Ne vidi zašto bi Ljiljana Smajlović imala opravdanje to što u odluci Saveta nije učestvovala, jer je prethodno izuzela sebe zato što je i list koji uređuje tog dana takođe bio na tapetu Saveta za štampu. Valjda savetnica ide inercijom funkcionisanja u visokoj politici gde se ne obazire na sukob interesa već se gleda koliku političku moć neko ima da može da vrši pritisak i na takozvane nezavisne institucije.

Pakova je pritom koristila jezik i izraze neprimerene instituciji predsednika, javno omalovažavajući prozvanu urednicu. Pa otud izrazi „vrana vrani oči ne vadi“, da bi se u drugom javnom obraćanju „izvinila“ konstatacijom „prema svecu i tropar“. Da skratimo, suština je da ni dan danas mi ne znamo odgovor gde je predsednik bio u ta dva dana poplavnog vikenda, već se priča svela na to da li se u maju peče rakija?!

I ako ta dva dana nije bio na terenu, među građanima, predsednik je kasnije i to već sutradan pokazao agilnost, pa je obilazio i Krupanj i druge uništene varoši od klizišta i vodene stihije. Na stranu što je jednom prilikom imao retorički ispad da su pojedinci sami krivi jer nisu hteli da se na vreme evakuišu, ali zar nismo i u televizijskim prenosima videli ljude koji su uporno odbijali da napuste svoje domove. Jednom rečju, Nikolić je manje grešio u vanrednoj situaciji nego prilikom izbora svojih saradnika na Andrićevom vencu.

Kada podvučete crtu ispada da je Tomislav Nikolić najbolji deo predsedničkog kabineta. On jeste neposredni izabrani šef države i tu instituciju sa najviše legitimiteta svako mora da uvažava. Ali mudri ljudi uglavnom se okruže dalekovidijim, pismenijim, pametnijim, obrazovanijim, šaramantnijim od sebe, a onda kao dobar organizator „krade“ od svakog po nešto od pomenutih znanja i talenata i – donosi prave odluke. Sa Stanislavom Pak se nije usrećio, kao ni sa Oliverom Antićem, ni sa onim Vukom Fatićem što je sina „pokrivao“ Hitlerovim knjigom. Kao ni sa Predragom Mikićem koji je pritiskao direktorku Agencije za privatizaciju da proda „Radničko prihvatilište“ njegovom sinu.

Po tom modelu, čijeg je vinovnika predsednik uzeo u zaštitu, valjda je i Ljilja Smajlović trebalo da pritiska kolege iz Saveta za štampu da se predsednikova žalba uvaži.

10. jul 2014. godine; Izvor: vesti-online.com; Autor: Jelena Arsenović