Tvit političarke ne može da bude jedini izvor za medije niti dokaz kada se njime ugrožavaju nečija prava
(Izvor: Cenzolovka) Činjenica da živimo u zemlji u kojoj institucije ne rade, ne podrazumeva pravo medija da sude i presuđuju, stavljaju na stub srama ili opraštaju, pa ni u slučaju optužbi protiv nekog ko radi na Pinku
Žao mi je što mnogima rušim Sneška, ali nešto mora da se kaže:
Kodeks novinara, kao i profesionalni standardi, važe za sve medije i isti su kako za one koji ih primenjuju u 90 odsto svog sadržaja, tako i za one koji se o njih uglavnom oglušuju; za medije koje ne smatramo medijima, i za one iz kojih se redovno informišemo.
Tviter nalog ovog ili onog političara nije relevantan izvor za informacije iz svih oblasti života – posebno ako se time direktno ugrožavaju nečija prava.
Čak i javne ličnosti imaju ljudska prava, što se odnosi i na njihovo – iako ograničeno – pravo na privatnost.
Decu, nažalost, automobilima gaze i ubijaju ne samo zaposleni na TV Pink, već zaposleni u svim mogućim firmama i medijima.
To što neko radi na TV Pink problematično je na mnogo nivoa, ali ne i u kontekstu ljudskih prava: ta osoba, kao i svi drugi ljudi, ima pravo na pretpostavku nevinosti, na zaštitu prava na privatnost, pa i pravo da se o njegovim/njenim potezima ne iznose nasumične tvrdnje, zasnovane na tuđim iskustvima.
Ako je sin vlasnika TV Pink automobilom usmrtio jednu devojčicu i potom utekao s lica mesta, to ne znači da bi svi zaposleni na TV Pink mogli da učine isto.
Možda je ipak najvažnije reći da činjenica da živimo u zemlji u kojoj institucije ne rade, ne podrazumeva pravo medija da sude i presuđuju, stavljaju na stub srama ili opraštaju.
Identitet nije smeo da bude objavljen bez dokaza
Sve ovo zapravo znači da u jutarnjim satima 27. juna mediji nisu smeli da objave identitet osobe koja je navodno automobilom oborila devojčicu.
Nisu smeli dozvoliti da im jedini izvor za takvu informaciju bude tviter nalog jedne političarke.
Čak i ukoliko se utvrdi da je zaposlena na TV Pink zaista kriva, to medije ne oslobađa primarne odgovornosti, kako god se ti mediji zvali i koliko god inače profesionalni bili.
Kršenje prava na pretpostavku nevinosti
U poslednjih nekoliko meseci, ovo je treći ozbiljni slučaj kršenja prava na pretpostavku nevinosti: pre bilo kakve presude, pokazaće se i bez ikakvih dokaza, otkriven je identitet dvojice osumnjičenih za ubistvo Danke Ilić, a potom je otkriveno i sve o ženi koja je u školi pretukla nastavnicu svog sina.
Bez obzira što je u javnosti bilo gotovo prećutno prihvaćeno da je to u redu pošto, jel’te, nemamo institucije, pošto krivci „moraju biti stavljeni na stub srama” i „javno osramoćeni”, naše se društvo posle toga nije ni za pedalj pomerilo nabolje. Naprotiv. Delimično i zaslugom predsednika države, slučaj Danke Ilić dodatno se iskomplikovao: ništa tu više nije jasno, a uništeni su mnogi životi.
Slučaj školske nasilnice već je praktično zaboravljen, a ona će se – u to možemo i da se kladimo – brzo vratiti svom regularnom životu, nimalo osramoćena (za razliku od svog maloletnog deteta, o kome niko nije ni mislio).
Ipak, mediji su i posle svega toga odlučili da budu sudije, da glume institucije kojih nema, da selektivno poštuju zakone i pravila, i da – potpomognuti histerijom s društvenih mreža – implicitno zahtevaju odmazdu, pozivajući se na zemaljsku i nebesku pravdu.
****
Žao mi je što mnogima rušim Sneška, ali to ne samo da nije posao medija, već je sasvim suprotno onome što bi mediji trebalo da budu.
