Гордана Новаковић: Ниједна жалба на кршење новинарског кодекса приликом извештавања о деци од почетка 2025.

(Извор: ЦЕПРОМ) Упркос томе што је према истраживању ЦЕПРОМ-а само од 1. јуна до 10. августа ове године на 20 најпосећенијих портала и девет дневних листова у Србији забележено чак 503 прекршаја Кодекса новинара и новинарки Србије приликом извештавања о деци, Савет за штампу од почетка године није примио ниједну жалбу на садржај који се односи на децу.

Резултати истраживања медијског извештавања о деци представљени у публикацији „Медијска слика деце у Србији 2025.” показују да се у дневној штампи у сваком десетом, а на порталима у сваком петом тексту, крше професионални и етички стандарди приликом извештавања о деци. Иако се прекршаји дешавају свакодневно, пред Комисијом за жалбе Савета за штампу завршава тек мали број случајева.

Генерална секретарка Савета за штампу Гордана Новаковић појашњава зашто постоји раскорак између прекршаја који се дешавају у пракси и оних који се пријављују, о уоченим трендовима у кршењу Кодекса новинара и новинарки Србије, најпроблематичнијим случајевима, као и о томе шта новинари могу да ураде како би професионално и одговорно извештавали о деци.

Пред Комисијом за жалбе Савета за штампу не нађу се сви прекршаји Кодекса новинара и новинарки Србије, већ само они које су пријавили оштећени јер је то и услов за поступање Комисије. Колико се често покрећу такви поступци када је реч о извештавању о деци и ко их покреће?

Ове године, рецимо, нисмо примили ниједну жалбу до сада на садржај који се односи на децу. Прошле године смо имали десетак жалби у вези са случајем нестанка девојчице Данке Илић, које је поднела организација Пријатељи деце Србије, између осталог, због излагања деце бруталним, екстремно суровим, непримереним и узнемиравајућим садржајима чија је жртва дете, као и због секундарне виктимизације. Према правилима рада Савета за штампу, сем родитеља, односно старатеља, право да се жале имају и организације које се баве заштитом деце, уколико су повређена права групе деце. Неке од таквих невладиних организација повремено користе то право, као у случају који сам навела. Други случај, када је такође поднето неколико жалби, односио се на случај „девојчице из каде”, коју је отац недељама држао закључану у стану. Жалбе су поднели социјални радници.

Нажалост, број жалби је још мали у односу на стваран број прекршаја Кодекса, делимично због ограничења у вези са тим ко има право да се жали, али свакако и због тога што родитељи у неким тешким животним ситуацијама, а углавном се о деци пише у „црним хроникама”, не размишљају о томе да се жале на медије, нити прате шта објављују. Има, наравно, и ситуација у којима родитељи нису ни свесни да одређени медијски садржаји могу да нанесу штету њиховом детету, па и сами учествују у томе.

Истраживање ЦЕПРОМ-а показује да је у дневној штампи најзаступљеније кршење одредбе која се односи на приватност (откривање идентитета деце и малолетних жртава) и то у 85 случајева, док су на порталима најчешћи прекршаји сензационалистички наслови у 135 случајева. Каква су Ваша искуства када је реч о прекршајима – постоје ли неки трендови или обрасци које препознајете?

Трендови се, нажалост, не мењају. Све време је највећи проблем откривање идентитета детета или деце, директно или, чешће, посредно – навођењем имена чланова породице, школе у коју иде, фотографијама куће у којој живи… Ово је посебан проблем када је дете жртва, а најчешће је тако, па му се, сем приватности, повређује и достојанство, ретрауматизује се и што је најгоре, у ери интернета, то ће остати заувек забележено и пратиће га цео живот. Можда најдрастичнији такав случај који смо имали су серије текстова о девојчици коју је отео „Малчански берберин”. Медији су, уз њене фотографије, објављивали ужасне детаље онога што је преживела. Тада су се жалили и родитељи и организације за заштиту деце и Министарство информисања, које је по закону обавезно да штити права малолетника. Нажалост, то све није много утицало на део медија, углавном таблоидних, да убудуће извештавају са више пажње и обзира.

Пре неколико месеци смо, рецимо, имали жалбу оца дечака који је рањен у ОШ „Владислав Рибникар”, а чије (језиво) сведочење је објавио један дневни лист. Испоставило се да дечак никада и никоме није дао исказ који је медиј објавио. Такве ствари се не могу правдати непознавањем Кодекса, несналажењем, грешкама. То су свесне, благо речено неодговорне, одлуке уредника и запањујуће је до које мере неке од њих не занима какве ће то последице имати по децу о којој пишу. Има, наравно, и грешака до којих некад дође и са добрим намерама, рецимо, када се објави име и фотографија детета за које се верује да је нестало, а заправо је реч о тинејџеру који је, љут на родитеље, побегао код друга.

Када говоримо о трендовима, имамо повремено и ситуације да се медији укључују у бракоразводбе парнице, тј, у борбу за старатељство над дететом, стајући на страну једног родитеља. При том се објављују, измишљени или стварни, детаљи из породичног живота, па и о наводном злостављању детета, уз потпуно откривање идентитета детета.

Битно је одредити оптималну меру правила која се односе на извештавање о деци, која треба да заштите децу, али да истовремено не демотивишу медије да извештавају о њима. Зашто је то битно и како постићи тај баланс?

Сагласна сам са тим да инсистирање на томе о чему се и на који начин не сме извештавати може да утиче на то да деце у медијима има још мање и зато би требало дати и примере како треба писати о деци, како их укључити као саговорнике, које садржаје им понудити. Ми смо пре неколико месеци, у сарадњи са организацијама релевантним за одређену област, припремили 13 сетова смерница за извештавање у посебним ситуацијама или о специфичним групама, па тако и за извештавање о деци.

На сајту Савета за штампу их могу наћи колеге и колегинице којима су потребна додатна упутства у вези са тим, без жеље да утичемо на уређивачку политику медија, наравно.

Које кључне савете и смернице бисте дали новинарима за професионално и етичко извештавање о деци?

Прво правило увек мора да буде – да се не нашкоди детету. Новинари треба да избегавају приказивање напаћене и понижене деце, да приказују злостављања и мучења деце и њихов бол као медијску сензацију. Медији су дужни да чувају интегритет све деце, укључујући ту и малолетне преступнике и преступнице, чији идентитет такође не смеју да се открију. Осим тога, децу не треба испитивати о приватним стварима, нити о стварима које могу превазилазити њихову способност расуђивања. Што никако не значи да их не треба ништа питати.

Које препоруке бисте дали младима када је реч о конзумирању медијских садржаја – како да пронађу и препознају квалитетне информације, шта да избегавају, како да се заштите од негативних утицаја?

Недавно смо одржали семинар за будуће фект-чекере, средњошколце и студенте прве године и дали смо им неколико једноставних упутстава, како да критички приступе нпр. виралном садржају, које ћу и овде навести – запитај се ко то објављује и зашто, провери контекст, размисли о мотивима или скривеним циљевима онога ко је то објавио, ако ниси сигуран да је информација истинита, немој делити даље. Такође, треба да буду опрезни кад је реч о вестима које имају сензационалистичке наслове, ако им није познат сајт или домен, ако у тексту није наведен ни аутор, ни извор, ако је текст пун правописних и стилских грешака и ако у тексту препознају емотивну манипулацију.

Овај материјал настао је на пројекту „Медијска слика деце у Србији 2025.”, а у оквиру ширег пројекта „Права детета су људска права” који подржава Делегација Европске уније, а спроводи Ужички центар за права детета (УЦПД). За његову садржину одговоран је искључиво Центар за професионализацију медија и медијску писменост (ЦЕПРОМ) и она нужно не одражава званичне ставове Европске уније.